Kako rat produbljuje iransku krizu vode: Suša, uništena infrastruktura i hitne mere

Dok Iran vodi pregovore sa Sjedinjenim Državama o okončanju tromesečnog rata, zemlja je suočena sa produbljenom krizom vode koja je do sada uglavnom bila u senci sukoba. Višegodišnja suša i loše upravljanje ostavili su rezervoare i reke na ivici iscrpljenosti, a ratne štete dodatno su ugrozile snabdevanje.

Ključni problemi pre i tokom sukoba

Suša i klimatske promene: Iran je pre rata već preživljavao pet uzastopnih godina suše i pad padavina, što je drastično smanjilo zalihe površinskih i podzemnih voda. Globalno zagrevanje menja obrasce padavina i povećava isparavanje.

Loše upravljanje i politika samodovoljnosti: Dugoročne greške u upravljanju vodnim resursima — subvencionisano navodnjavanje, podsticanje poljoprivrede koja troši mnogo vode (npr. pirinač), intenzivno bušenje bunara i prekomerno punjenje brana — doveli su do dramatičnog pada nivoa podzemnih voda. Procene World Resources Institute (Aqueduct) stavljaju Iran u kategoriju "izuzetno visokog" pritiska na vodu (više od 80% iskorišćenja obnovljivih resursa).

Kako je rat dodatno pogoršao situaciju

U okviru sukoba, pogođena je civilna infrastruktura: postrojenja za desalinizaciju, vodovodni pravci i druga postrojenja su oštećeni ili uništeni. Iranski ministar spoljnih poslova Abbas Araghchi izjavio je 7. marta da su SAD bombardovale postrojenje za desalinizaciju na ostrvu Qeshm, što je uticalo na snabdevanje za oko 30 sela.

Direktan efekat napada na vodnu infrastrukturu još nije potpuno procenjen, ali već sada postoji rizik da će obnova posle razaranja odvući sredstva koja su hitno potrebna za održavanje i modernizaciju sistema za snabdevanje vodom.

Dodatno, rat je doveo do velikih emisija stakleničkih gasova usled paljenja i razaranja objekata. Analiza LiveScience navodi da su između 28. februara i 14. marta sukobi oslobodili približno 5,6 miliona tona CO2 i drugih gasova staklene bašte, što dalje opterećuje klimatske uslove.

Najkritičniji primeri i društveni uticaj

U novembru 2025. država je zabeležila najtežu krizu vode u decenijama: Amir Kabir brana kod Teherana bila je na samo 8% kapaciteta, dok je 19 velikih brana širom zemlje presušilo. Tad su vlasti najavile mogućnost delimičnih evakuacija ako se stanje ne poboljša, a suša je izazvala talas protesta u decembru 2025. i januaru zbog pogoršanih životnih uslova i rasta inflacije. Raniji protesti u Khuzestanu (2021.) i 2018. takođe su bili usmereni protiv lošeg upravljanja vodom.

Državne mere i izglede za budućnost

Kao hitne mere, iranske vlasti su u novembru pokrenule projekte sejanja oblaka — prskanje soli u oblake sa ciljem podsticanja padavina — i najavile kazne za domaćinstva i kompanije koje troše prekomerno vode. Predsednik Masoud Pezeshkian kritikovao je neovlašćeno bušenje bunara i pozvao na uvođenje modernih metoda u poljoprivredi: napredne staklenike, hidroponske i aeroponske sisteme, kao i kampanje za podizanje svesti o upravljanju vodnim resursima (izvor: Mehr).

Međutim, dugoročno rešenje zahteva kombinaciju: modernizaciju infrastrukture, reformu subvencija, promenu poljoprivrednih politika, bolju kontrolu vađenja podzemnih voda i međunarodnu saradnju za prilagođavanje klimatskim promenama. Rat dodatno komplikuje te zadatke jer preusmerava sredstva i pažnju na hitne bezbednosne potrebe.

Zaključak: Iran se suočava sa višeslojnim problemom — kombinacijom klimatskih promena, lošeg upravljanja i ratnih razaranja — čije posledice zahtevaju hitne i strateške reforme kako bi se izbegla još dublja humanitarna i ekološka kriza.