Haški paradoks: Tači i saradnici osuđeni, a srpske žrtve ostale u senci

Haški sud izrekao presudu protiv Hašima Tačija i saradnika, ali javna prezentacija izaziva kritike zbog fokusa na albanske žrtve.

Pred Specijalizovanim većima u Hagu Hašim Tači, Jakup Krasnići, Redžep Selimi i Kadri Veseli prvostepeno su osuđeni na zatvorske kazne zbog ratnih zločina. Tači i Krasnići dobili su po 25 godina zatvora, Veseli 18 godina, a Selimi 13 godina.

Panel je utvrdio odgovornost okrivljenih za niz krivičnih dela u periodu od marta 1998. do septembra 1999: najmanje 385 proizvoljnih hapšenja i lišenja slobode, 303 slučaja mučenja, surovo postupanje prema 49 lica i 96 ubistava. Međutim, optužbe za zločine protiv čovečnosti nisu potvrđene, jer je sud ocenio da tužilaštvo nije dokazalo van razumne sumnje postojanje rasprostranjenog ili sistematskog napada na civilno stanovništvo.

Reakcije i kritike

Mnogi posmatrači i predstavnici srpskih zajednica ocenjuju da je u javnom izlaganju presude naglasak bio na albanskim žrtvama — posebno onima označenim kao kolaboracionisti — dok su srpske žrtve u velikom broju dokumentovane u samom predmetu ostale u drugom planu prilikom javnog predstavljanja nalaza. Predsedavajući sudija Charles Smith je u obrazloženju iznosio imena nekih albanskih žrtava poimence, dok su srpska imena bila ređa u javnom naglasku.

U presudi se, ipak, navodi da su među dokazanim žrtvama bili i Romi i Srbi — među njima i oko 15 članova porodice Kostić — ali je sud ocenio da dokazi nisu potvrdili da su napadi u okviru ovog predmeta bili sistematski usmereni protiv civila kao celina, što je neophodno za kvalifikaciju zločina protiv čovečnosti.

Obuhvat i ograničenja postupka

Optužnica se odnosila na dela u periodu od marta 1998. do septembra 1999; sudije nisu detaljno razmatrale događaje posle juna 1999. godine, kada je usledio talas proterivanja Srba sa Kosova i Metohije. To ostavlja utisak da određeni obim stradanja i kasniji događaji nisu bili u fokusu ovog procesa, što dodatno pojačava nezadovoljstvo unutar srpske javnosti.

Odbrana je tokom izricanja presude iznela i tvrdnju da je OVK delovala kao zajednički zločinački poduhvat i da je navodno bila u kontaktima ili saradnji sa NATO-om i Sjedinjenim Državama; to je predstavljeno kao odbrambeni argument i nije potvrđeno kao činjenica u presudi.

Zaključak

Presuda Haga predstavlja važan pravni ishod — odgovornost nekoliko ključnih lidera je potvrđena — ali istovremeno otvara pitanja o obuhvatu, komunikaciji i percepciji pravde za sve žrtve. Kritike ukazuju na potrebu za potpunijom dokumentacijom i jednakom vidljivošću svih žrtava, kao i za nastavak rada na drugim predmetima i istragama kako bi se obuhvatila sva relevantna događanja tokom i nakon sukoba.

„Nijedna zastava nije dovoljno velika da sakrije sramotu ubijanja nevinih ljudi“, citirao je sudija Charles Smith — stav koji je u obrazloženju poslužio kao moralni komentar na zločine utvrđene u predmetu.