Mundijal 2026: Koga navijati? Iransko-američka dijaspora podeljena između sporta i politike

Amblem je crven, beo i zelen — boje iranske zastave. Nader Adeli, 65-godišnji kapiten amaterskog tima Arya FC iz Moorparka, podiže dres i smeška se: „Mi smo Iranci! Mi smo Arianci, razumeš?“ Svi igrači na terenu su Iranci ili iransko-američkog porekla, ali dok se ekipa zagreva na lokalnom igralištu, samo nekoliko desetina milja dalje situacija oko iranske reprezentacije dobija međunarodne i političke dimenzije.

Flag, politika i podeljena zajednica

Za mnoge u dijaspori, dilema se svodi na zastavu. Zvanična iranska zastava nosi islamski simbol i natpis „Allahu Akbar“, dok protivnici režima često koriste istorijsku zastavu „Lav i Sunce“, sa zlatnim lavom koji drži zakrivljeni mač. Za pojedine Irance u SAD ta druga zastava predstavlja otpor režimu; za druge je istorijski simbol bez političke težine.

FIFA-ina politika zabranjuje „transparentе, zastavе, odeću i druge predmete političke, uvredljive i/ili diskriminatorne prirode“ na stadionima, što je navelo organizatore da isključe određene simbole iz arene i podstaklo planirane proteste izvan stadiona tokom iranskih utakmica.

Logistika, vize i karte

Prvi put u istoriji Mundijala događa se da je zemlja-domaćin u sukobu sa jednim od učesnika. Kašnjenja sa vizama, ograničenja prelaska granice i povlačenje rezervisanih karata dodatno komplikuju učešće Irana. Iranski fudbalski savez objavio je da mu je oduzeta cela međunarodna alokacija karata, ostavljajući navijače koji su već planirali putovanja bez mogućnosti da prisustvuju.

Reprezentacija je, umesto da bude smeštena u Tucsonu, Arizona, zapravo bazirana u Tijuani (Meksiko) i prelazi granicu u SAD neposredno pre utakmica. Prema izvorima iz saveza, igrači ulaze u SAD jedan ili dva dana pre mečeva kako bi se sveli na minimum njihov boravak u zemlji; menadžmentu i medijima su, kako se navodi, delimično ili u potpunosti uskraćene dozvole.

Emocije i stavovi u dijaspori

Neki članovi zajednice planiraju bojkot. Ramin Ghashghaei, 61, defanzivac Arya FC i imigracioni advokat, kaže: „To nije iranska reprezentacija u mom smislu — politika odlučuje ko igra.“ Drugi, poput Nader Adelija, priznaju probleme u izboru tima, ali i dalje osećaju emotivnu vezu sa fudbalom i nacionalnim identitetom.

Omeed Askary, 26-godišnji advokat iz Njujorka, objašnjava da može navijati za SAD i istovremeno ceniti iranske igrače: „Pobeda Irana pretiče režim i nadživeće ga — to su ljudi, igrači i kultura.“ Mnogi u dijaspori pokušavaju da razdvoje sport od politike, ali neka pitanja ostaju trajno osetljiva.

Širi kontekst: polarizacija posle nemira i rata

Za Kevana Harrisa, profesora sociologije na UCLA, polarizacija iranske zajednice u Los Anđelesu nije iznenađenje — procesi koji su počeli protestima 2022. god. (Mahsa Amini) i produbili se u godinama koje su usledile doveli su do rascepa u društvu. Posle više od sto dana rata i snažnih međunarodnih tenzija, navijači su emotivno i politički podeljeni: jedni žele da sport bude utočište od politike, drugi smatraju da je nemoguće odvojiti reprezentaciju od režima.

„Sport bi trebalo da zameni rat. Ne bi trebao biti rat,“ kaže Harris, podsećajući da je i u prošlosti fudbal znao da privremeno ujedini ljude unutar autoritarnih režima — ali promena politike ostaje izvan sfere trofeja.

Šta sledi?

Dok Iran izlazi na teren, pitanja oko legitimnosti, zastava, kotizacija i logistike nastavljaju da dele zajednicu. Za neke će bojkot ostati principijelan stav; za druge će fudbal ostati mesto gde se, makar na 90 minuta, mogu osetiti vezani za kulturu i identitet. Jedno je izvesno: Mundijal 2026. nije samo sportski događaj za iransku dijasporu — on je ogledalo šire političke i društvene krize.

Izvor: Tekst je zasnovan na originalnom izveštaju i izjavama učesnika i zvaničnika.