Nova laboratorijska studija na model-organizmu C. elegans pokazala je da mikroplastika može poremetiti reprodukciju i skratiti životni vek, a efekti su izraženiji u prisustvu dibutil ftalata (DBP). Rezultati takođe sugerišu da mikroplastika može prenositi aditive i druge toksine u organizme. Iako su nalazi značajni, nisu direktno prenosivi na ljude i zahtevaju dalja molekularna i epidemiološka istraživanja.
Mikroplastika Skraćuje Život Crva, Poremeti Reprodukciju i Može Prenositi Toksine — Šta To Znači?
Photo Credit: iStock
Mikroplastika se već nalazi u vazduhu, hrani, pijaćoj vodi i u uzorcima ljudskih tkiva. Nova laboratorijska studija sa St. Mary's University dodatno ukazuje da ove sitne čestice mogu imati biološke efekte — bar kod model-organizma C. elegans.
Ključni nalazi iz studije
- Izloženost mikroplastici bila je povezana s poremećajem reprodukcije i skraćenjem životnog veka crva.
- Efekti su bili jači kada su česticama pridodati dibutil ftalat (DBP), aditiv koji plastiku čini savitljivijom.
- Rezultati sugerišu da mikroplastika može služiti i kao nosač aditiva i drugih kontaminanata, koji se potom unose u organizam.
Istraživači su radili sa prozirnim mikroskopskim crvima C. elegans zato što su pogodna za posmatranje unutrašnjih promena i dele važne genetske puteve sa sisarima. U radu objavljenom u časopisu Microplastics autori konstatuju da hronična izloženost mikroplastici ima štetne efekte na reprodukciju i smanjuje životni vek crva.
"Ljudi su dugo bili zainteresovani za mikroplastiku u vodenim staništima. Polje se brzo napreduje," rekao je profesorica Jennifer Harr.
Ograničenja i implikacije za zdravlje ljudi
Važno je naglasiti da studija ne dokazuje iste efekte kod ljudi. Nalazi na model-organizmima pokazuju potencijalne biološke puteve i ukazuju na rizike, ali su potrebna dodatna ispitivanja na višim nivoima biologije i u epidemiološkim studijama da bi se utvrdilo kako i koliko mikroplastika utiče na ljudsko zdravlje.
Američka agencija ARPA-H (Advanced Research Projects Agency for Health) već finansira programe poput STOMP da ubrza istraživanja mikroplastike i razjasni mehanizme prenošenja toksina i možebitne zdravstvene posledice.
Šta dalje?
Autori ističu potrebu da se ispita kako mikroplastika deluje na molekularnom i ćelijskom nivou, uključujući moguće promene na nivou DNK. Takođe, značajno je pratiti kombinovane efekte mikroplastike i vezanih hemikalija koje ostaju u životnoj sredini čak i nakon što se njihova upotreba ograniči.
Zaključak: Studija pojačava zabrinutost da mikroplastika nije biološki neutralna i da može posredovati unos štetnih supstanci u organizme. Međutim, potrebna su dodatna istraživanja pre nego što se mogu doneti čvrsti zaključci o riziku za ljude.
Pomozite nam da budemo bolji.
