7 zemalja gde je internet luksuz koji mogu priuštiti samo bogati

Za stanovnike bogatih zemalja mesečni račun za internet često je sitnica: automatski se skida sa računa, a strimovanje, rad na daljinu i video-pozivi postali su deo svakodnevice. Međutim, u nekim državama pristup internetu je daleko od opšteg dobra — on je privilegija političke elite, poslovnih krugova i retkih domaćinstava sa prihodima iz inostranstva.

Uzroci su raznoliki: geografska izolacija i skupi podmorski kablovi, državne telekom monopolije, rat i kolaps ekonomije ili namerna kontrola informacija. Posledica je isti — oštar digitalni jaz u kome većina građana ne može da priušti osnovnu digitalnu povezanost.

Eritreja

Eritreja gotovo redovno prednjači u statistikama nepristupačnosti interneta. Prema istraživanjima, 1 GB podataka može koštati oko 338 USD. To znači da je pristup internetu praktično izvan domašaja većine: procene pokazuju da samo oko 1–2% stanovništva ima redovan pristup mreži, a godišnja pretplata bi za prosečnog radnika bila ekvivalentna decenijama plate.

Turkmenistan

Turkmenistan kombinuje veoma visoke cene sa jednom od najstrožih državnih kontrola interneta. Prosečna mesečna plata se procenjuje na oko 435 USD, dok minimalni troškovi za delimičan, spori ili VPN-om olakšan pristup mogu iznositi između 50–70 USD. Telekom sektor je pod dominacijom državnog operatora, što održava visoke tarife i ograničava pristup nefiltriranom internetu.

Jemen

Godine konflikta razorile su jemensku ekonomiju: jedan širokopojasni paket može koštati skoro 30 puta više od prosečne mesečne plate, što praktično onemogućava većini porodica da se povežu. Visoke cene, zajedno sa prekidima u napajanju i ograničenom infrastrukturom, dodatno pogoršavaju humanitarnu krizu i ograničavaju pristup obrazovanju i komunikaciji.

Južni Sudan

Mlada infrastruktura i politička nestabilnost doveli su do izuzetno visokih cena po megabitu. Globalna poređenja navode cifru od oko 4,24 USD po Mbps u Južnom Sudanu, naspram ~0,03 USD po Mbps u zemljama poput Singapura — razlika od preko 140 puta. Mnogi korisnici se oslanjaju na skupe mobilne ili satelitske veze umesto optičkih mreža.

Malavi

Malavi je dugo imao jedne od najskupljih mobilnih podataka u Africi: 2020. godine 1 GB je koštao oko 27,41 USD — približno 60% prosečne mesečne zarade. Javne kampanje i regulatorni pritisci doveli su do reformi, uključujući dozvole za satelitske usluge poput Starlinka i smanjenje regulatornih troškova, što pokazuje da promena nije nemoguća.

Maršalova Ostrva

Male populacije i visoki troškovi izgradnje i održavanja infrastrukture čine pacifičke ostrvske države skupim za povezivanje. U Maršalovim Ostrvima 1 GB ima „vrednost" od oko 142 USD prema globalnim istraživanjima pristupačnosti — rezultat malog broja pretplatnika i visokih troškova podmorskih kablova i satelita.

Surinam

U Južnoj Americi Surinam izdvaja državni monopol nad fiksnim i širokopojasnim uslugama. Prosečan račun za paket od 10 Mbps procenjuje se na oko 90,06 USD, odnosno oko 43% prosečne mesečne plate, što kućni internet svrstava bliže luksuzu nego osnovnoj usluzi.

Uzroci i mogućnosti rešenja

Glavni razlozi visoke cene i niske dostupnosti su: monopoli i nedostatak konkurencije, geografska izolacija, razarajući konflikti i slaba infrastruktura. Primer Malavija pokazuje da regulatorne reforme, veća konkurencija i satelitska rešenja (npr. Starlink) mogu značajno promeniti pristupačnost.

Zaključak: Za milione ljudi u ovim državama internet je i dalje luksuz, a ne osnovno pravo. Postizanje stvarne pristupačnosti zahteva kombinaciju politike, ulaganja i tehnoloških rešenja — i političku volju da se internet tretira kao javno dobro.