U desetodnevnom RePower programu u Karpatskim planinama, ukrajinski ratni medicinari nalaze kratki predah od fronta kroz kreativne radionice, pešačenja i tehnike za regulaciju emocija. Psiholozi izbegavaju dubinsku terapiju dok trauma traje, pa se fokus stavlja na praktične alate i stvaranje sigurnih prostora. Učesnici dele teške uspomene o gubicima i intenzivnim flashbackovima, ali pronalaze i trenutke smeha i međusobne podrške pre povratka na liniju fronta.
Gubici i smeh u Karpatima: RePower pomaže ukrajinskim ratnim medicinarima da se oporave
The gruesome toll of the war with Russia is a daily realty for Ukraine's hundreds of combat medics (Roman PILIPEY)(Roman PILIPEY/AFP/AFP)
Roma Zukh, 37-godišnji ratni medicinar iz Ukrajine, naučio je žestoko pravilo tokom ruske invazije – ne približavaj se previše kolegama, jer mogu biti ubijeni u svakom trenutku. Bivši kamiondžija sa svetloplavim očima i riđom bradom već je izgubio previše prijatelja da bi dozvolio novo vezivanje bez zaštitne distance.
„Sećaš se svakog... onih sa kojima si bio ranjen, onih koji su se prijavili u isto vreme – njih sigurno nećeš zaboraviti“, kaže Zukh. „Sada pokušavam da držim distancu, jer se jako vezujem. Ne sedim, na primer, za istim stolom za ručak.“
Desetodnevni predah daleko od fronta
Više od 1.000 kilometara od bojišta, u drvenim kolibama Karpatskih planina, održan je desetodnevni RePower program osmišljen da pomogne borbenim medicinarima da se odmore, oporave i obnove snagu. Program je podsećao na dečji kamp: časovi keramike, pešačenja i čak lekcije pravljenja sušija kombinovani su sa radionicama za regulaciju emocija i uvođenjem u psihoterapiju.
Trenuci olakšanja – i teškoća
Za neke učesnike olakšanje je bilo gotovo trenutno. Dmytro Kunytskyi, dvadesetogodišnji medicinar, opisao je kako ga je planinski vazduh i miris borovine podsetio na detinjstvo: „Bili smo jednostavno presrećni, kao mala deca.“ Ipak, potpuni prekid od fronta nije bio moguć – Kunytskyi je često bio na vezi, koordinisao zadatke, a njegov posao uključuje pronalaženje i pregled tela saboraca.
„Imam flashbackove. Trenuci kada miris krvi bude tako intenzivan da se osetiš otrovan… I sa svakim dahom koji udahneš, osećaš miris krvi.“
Psiholozi u kampu suočavaju se sa izazovom: mnogi medicinari će se ubrzo vratiti na front, pa su dubinske terapije rizične dok trauma i dalje traje. Kao što je rekao dr Andrii Anpleiev, „Da bismo zaronili u traumu, treba nam vreme da stabilizujemo ljude. Ovo je nešto novo – rad sa traumom dok su uslovi koji je izazivaju još uvek prisutni.“
Praktične tehnike i bezbedan prostor
Umesto dugotrajne analize, tim stručnjaka fokusirao se na praktične alate za regulaciju emocija i stvaranje sigurnih prostora gde učesnici mogu na kratko da se opuste. Na sesiji zvučnog isceljenja desetak medicinara ležalo je na joga prostirkama uz zvuk talasa i ptičjeg cvrkuta, dok je trenutak razbila samo neplanirana dremka — Zukh je zaspao, izazvavši potisnute osmehe i na kraju val smeha.
Nakon večernjih grupa, medicinari su se družili u lokalnom restoranu i igrali igre koje su neretko vraćale na teme iz njihovog posla – od reči „krv“ do improvizovanih odgovora poput „tornikeji“. Za nekoliko dana stvorili su jake veze i osnovali WhatsApp grupu da bi ostali povezani po povratku na front.
„Kako ne bih brinuo o njima? Naravno da brinem, ali biće dobro. Nadam se,“ zaključio je Zukh, izražavajući kombinaciju brige i nade koja prati mnoge iz grupe.
Pomozite nam da budemo bolji.
