Sažetak: Tekst analizira Trampovu "teoriju luđaka" — strategiju baziranu na pretnjama i tempiranim udarima — kroz primere kao što su napadi iz juna 2025. i ubistvo Qassema Soleimanija 2020. Navodi primenu pritiska u Iraku, Siriji, Libanu i Gazi i upozorava da taktika može doneti kratkoročne ustupke, ali gubi snagu kada protivnik doživi egzistencijalnu pretnju. Zaključak: metoda ima ograničenu efikasnost i rizikuje eskalaciju ako protivnik smatra da mu je ugrožen opstanak.
Može Li Trampova „Teorija Luđaka“ Preoblikovati Iran i Bliski Istok?
A protester holds a picture of US President Donald Trump during a protest outside the US Embassy in Jakarta, Indonesia, January 26, 2026 [Mast Irham/EPA]
U junu 2025. SAD su pogodile iranske nuklearne objekte, ali umesto da to bude početak rata, tadašnji predsednik Donald Tramp je ubrzo poručio:
„Sada je vreme za mir.“
Nova eskalacija i pretnje
Danas Tramp ponovo preti još većim udarom i premješta velike američke vojne snage, uključujući nosač aviona, prema iranskim vodama. Cilj pritiska je prinuditi Iran da pristane na sporazum koji, prema izveštajima, zahteva drastično ograničavanje iranskog nuklearnog programa, ukidanje ili značajno ograničavanje balističkih kapaciteta i prekid podrške savezničkim milicijama u regionu.
Šta je "teorija luđaka"?
Tramp neguje imidž koji se često opisuje kao "teorija luđaka" — strategija nastala tokom ere predsednika Richarda Nixona koja podrazumeva da neprijatelj treba da sumnja u granice vaše spremnosti da delujete, čak i ako delujete iracionalno. U praksi to znači kombinaciju glasnih pretnji i ograničenih udarnih akcija, sa namerom da se izbegnu dugotrajne okupacije.
Primeri iz prakse
Najpoznatiji primer je američko ubistvo iranskog generala Qassema Soleimanija 2020. — potez koji je nosio rizik direktne konfrontacije, ali je iz američke administracije ocenjen kao čin odvraćanja. Tokom drugog mandata Tramp je, kako tvrde neki izvori i kritičari, pojačao tenzije i kroz kontroverzne operacije u Latinskoj Americi, uključujući optužbe za umešanost u pokušaje otmice venezuelanskog predsednika Nicolása Madura — tvrdnje koje su predmet političkih i pravnih sporova.
Primena pritiska po regionima
Irak: Tramp preti da će ukinuti podršku Iraku ukoliko prorazijska figura Nouri al-Maliki postane premijer. To je primer pritiska koji se oslanja na ekonomske i političke posledice, a ne neposrednu vojnu intervenciju. Kao alternativa navodi se aktuelni premijer Mohammed Shia al-Sudani, koga SAD smatraju manje povezanog sa Iranom.
Sirija: Američka politika izgleda orijentisana ka postepenom povlačenju, uz fokus na dva prioriteta: sprečavanje jačanja ISIL-a (ISIS) i onemogućavanje pretnje po Izrael sa sirijske teritorije. Istovremeno, Vašington je spreman da ostavi deo posla saveznicima u regionu, dok napušta određene partnere kao što su kurdske snage kada to proceni korisnim.
Liban i Gaza: SAD nastoje da iskoriste pretnje sile da bi postigle prekid intenzivnih sukoba i naterale oružane grupe — Hezbolah i Hamas — na razoružanje. Ipak, potpuno razoružanje ovih grupa predstavlja egzistencijalni zahtev za njih i teško je izvodljivo bez dugoročnih političkih rešenja.
Ograničenja strategije
Trampova taktika može prinuditi protivnika na ustupke kada su ti zahtevi ograničeni i kad protivnik ne oseća da mu je ugrožen opstanak. Međutim, ako su zahtevi percipirani kao egzistencijalna pretnja — što mnogi u Iranu smatraju slučajem — strategija gubi efikasnost i može dovesti do daljeg zaoštravanja ili tvrdokornog odbijanja pregovora.
Zaključak
Projekcija vojne moći i dramatične pretnje mogu doneti kratkoročne političke poene i lokalne uspehe. Ali u regionima gde su interesi i identitet duboko umešani, a protivnici spremni da rizikuju mnogo, "teorija luđaka" ima jasno ograničenje: funkcioniše dok drugoj strani ostaje prostora za manevar. Kada ga više nema, takav pristup može eskalirati sukob i smanjiti mogućnost trajnog rešenja.
Pomozite nam da budemo bolji.
