NASA Testira Senzor Na ISS-u Za Praćenje Plutajuće Plastike — AI Katalog Sa 25.000 Otisaka

Fotografije Zemlje iz svemira često prikazuju plavo-zelenu lepotu usred tame svemira. Ipak, tim naučnika u NASA-inom Jet Propulsion Laboratory (JPL) u Pasadeni sada se fokusira na manje idiličan prizor: razuzdano zagađenje plastikom koje plutajući otpad ostavlja na svetskim morima.

Agencija je u zvaničnom saopštenju navela da poseban spektromet — instaliran na Međunarodnoj svemirskoj stanici 2022. godine — ima potencijal da detektuje i pratiti plastiku na površini okeana. U osnovi projekta je kombinacija spektralne analize i veštačke inteligencije, a cilj je katalogizacija različitih tipova otpada kako bi se bolje razumelo kako se on kreće i akumulira.

„Ljudi imaju iskonsku povezanost s okeanom i njegovim zdravljem,“

rekla je Kelsey Bisson, rukovodilac programa u sedištu NASA u Vašingtonu, D.C., ističući značaj daljinskog osmatranja za praćenje morskog otpada.

Plastično zagađenje predstavlja ozbiljan problem i na kopnu i u moru. Analiza iz 2020. godine, izvedena uz podršku veštačke inteligencije na Univerzitetu u Lidu, ukazuje da ljudi godišnje proizvedu oko 57 miliona tona otpada — količinu koja, poređana u liniju, može opkružiti Zemlju više stotina puta. Procene ukazuju da oko 8 miliona tona plastike godišnje dospe u svetske okeane.

Velike koncentracije plastike, poput Velikog pacifičkog ostrva smeća, i pronalazak plastičnih „kamenova" na ostrvu Trindade u Brazilu pokazuju da zagađenje utiče i na obale i na geološke procese. Većina plastike se razlaže veoma sporo i ostavlja mikroplastiku koja decenijama kruži kroz ekosisteme — pronađena je u izmetu životinja, morskom svetu, pa čak i u ljudskim tkivima. Istraživanja (npr. Stanford Medicine) upozoravaju na moguće zdravstvene posledice, uključujući oštećenja organa i upale, ali pune posledice još se ispituju.

Instrument iz misije EMIT (Earth Surface Mineral Dust Source Investigation) već je pokazao sposobnost da prepozna plastične materijale na kopnu analizom spektralnih "otisaka" koje reflektuje sunčeva svetlost. Slična tehnologija čak je 2009. pomogla u otkriću vode na Mesecu. Nakon uspeha na kopnu, sada tim iz JPL okrenuo je AI-podržano „oko" prema moru.

Kako funkcioniše detekcija na moru

Detekcija plastike iz orbite suočava se s dodatnim izazovima: morska površina apsorbuje infracrvenu svetlost, što komplikuje spektralne snimke. Kako bi prevazišli ove prepreke, naučnici katalogizuju spektralne potpise oko 25.000 uzoraka plutajućeg otpada — od uže i guma do mehurićaste folije — napravljenih od 19 različitih polimera. Katalog omogućava algorimima da prepoznaju i novodobijenu i vremenski trošenu plastiku, pa i otpatke koje je more tek izbacilo posle oluje.

„Moja najveća nada je da ljudi vide daljinsko osmatranje kao važan i koristan alat za praćenje morskog otpada,“

rekla je pripravnica Ashley Ohall, koja radi na dokumentovanju spektara plastičnog otpada.

NASA veruje da orbitalni senzori, podržani naprednim proračunima i veštačkom inteligencijom, mogu dopuniti ili čak unaprediti klasične metode — kao što je prikupljanje uzoraka mrežom — jer omogućavaju praćenje velikih površina i pravovremeno mapiranje kretanja otpada.

Prevencija i lokalne akcije ostaju ključ: smanjivanje upotrebe jednokratne plastike, prelazak na višekratne kese i flaše i bolja uprava otpadom na kopnu su prve linije odbrane koje direktno smanjuju količinu otpada koja dospeva u reke i mora.

Projekat JPL-a ne daje instant rešenje, ali predstavlja važan alat u borbi protiv morskog zagađenja — kombinaciju tehnologije, podataka i javnih politika koja bi mogla ubrzati čišćenje i prevenciju.