Robot Hektor Istražuje Kilcanje: Zašto Smo Smešni Kada Nas Dodirnu?

Kada ujutru na radnim danima uđem u svoju laboratoriju, često čujem nekontrolisane uzvike oduševljenja i napade smeha. Smeh nije uobičajeni zvuk koji povezujemo sa neuroznanošću, ali u Laboratoriji za dodir i kilcanje (Touch & Tickle Lab) upravo to istražujemo: biramo dobrovoljce i puštamo ih da isprobaju Hektora — robota dizajniranog za sistematsko proučavanje kilcanja.

Na tipičnoj sesiji učesnici skidaju obuću, sede u stolicu nalik zubarskoj i postavljaju stopala na platformu ispod koje se nalazi Hektor, mehanizam sa tri elektomotora koji uvlači i pomera male sonde duž tabana. Učesnici ocenjuju koliko je svaki potez bolan ili prijatan na skali od 1 do 10, dok mi pratimo njihove izraze lica, srčani ritam, mišićnu aktivnost, disanje, provodljivost kože (znojenje) i EEG signale koji beleže moždanu aktivnost.

Zašto nas zanima kilcanje?

Kilcanje je svima poznato, ali i dalje puno neodgovorenih pitanja: da li ima biološku funkciju, šta se događa u nervnom sistemu kada ga doživljavamo, zašto su neka mesta tela osetljivija, i zašto različiti ljudi različito reaguju? Odgovori bi mogli unaprediti razumevanje senzorne obrade, emocija i socijalnih interakcija.

Istorijska i uporedna zapažanja

Neki od najvećih mislilaca bili su fascinirani tim fenomenom: Sokrat je kilcanje opisao kao mešavinu bola i zadovoljstva, Aristotel je ukazivao na osetljivost kože, a Čarls Darvin je spekulisao da smo najosetljiviji na mesta koja se retko dodiruju i da je kontekt važan za pojavu kilcanja.

Podaci pokazuju da kilcanje — koje naučnici ponekad nazivaju gargalesis — nije ekskluzivno ljudsko ponašanje: mnogi primati (čimpanze, bonobi, gorile, orangutani) imaju slične razigrane interakcije, a i kod glodara postoje vokalne i neuronske reakcije na specifičan taktilni stimulans koje mogu biti relevantne za razumevanje kilcanja kod ljudi.

Kultura i univerzalnost

Kilcanje deluje da prevazilazi kulturne granice. U jednoj studiji učesnici iz više od 20 kulturnih sredina (među kojima Ujedinjeno Kraljevstvo, Poljska, Indija i Hong Kong) mogli su da razlikuju smeh izazvan kilcanjem od smeha izazvanog radošću ili zluradim osećanjem.

Teorije o evolucijskoj funkciji

• Refleks ili nusproizvod: Kilcanje može biti nefunkcionalni sporedni efekat načina na koji je razvijen dodirni sistem.
• Socijalno vezivanje: Dodir i zajednički smeh jačaju veze (npr. roditelj-dete) i podstiču bliskost.
• Vežba za odbranu: Kilcanje može pomoći mladima da nauče ranjiva mesta tela i kako da se brane — interakcije podsećaju na "lažnu borbu".

Razlike među ljudima

Ne reagujemo svi isto. Studija iz 2024. u Japanu pokazala je da su deca sa višim rezultatima na merenju autističnih karakteristika manje reagovala na kilcanje i ređe su pokazivala pozitivan emotivni odgovor prema roditeljima tokom igara kilcanja. To sugeriše da se socijalni i senzorni aspekti kilcanja mogu razlikovati kod različitih grupa.

Osobe sa šizofrenijom ili izrazitim šizotipnim crtama ponekad drugačije obrađuju sopstveni dodir: mozak obično predviđa posledice sopstvenog pokreta (zato većina ljudi ne može sama sebe izkilcati), ali kod nekih osoba te predikcije su oslabljene. Kao posledica, samododir može delovati intenzivnije i biti prepoznat kao "tuđi" dodir koji izaziva kilcanje.

Šta radimo u Laboratoriji

U našem timu koristimo Hektora kako bismo precizno kontrolisali stimulans i kvantifikovali reakcije — od ponašanja do fiziologije i moždane aktivnosti. Cilj je razotkriti mehanizme predviđanja sopstvenih pokreta, modulacije senzornog signala i ugađanja socijalnog konteksta koji zajedno oblikuju iskustvo kilcanja.

"Iza svake eksplozije smeha krije se komadić neuroznanosti koji čeka da bude otkriven."

Razumevanje kilcanja nije samo kuriozitet: ono je prozor u složene odnose između dodira, emocija, učenja i društvene komunikacije — a Hektor je alat koji nam pomaže da otključamo te veze.