U tišini i neizvesnosti: Deca senegalskih migranata ostala bez roditelja nakon brodoloma

Fallou tiho šapuće da je od smrti majke odlučio da bude miran, dok mlada Sokhna opisuje noćne more otkako joj je otac nestao na moru. Za decu senegalskih migranata koja su izgubila roditelje nakon brodoloma ili nestanka piroga, bol i tugovanje često traju godinama i ostaju tihi i neizgovoreni.

„Oni koji ostaju” – život posle nestanka

Poznati kao „oni koji ostaju”, ovi mladi suočavaju se sa nepodnošljivom neizvesnošću ili sa saznanjem da je roditelj verovatno poginuo nakon što je čamac potonuo ili nestao. Prema Saliou Dioufu, osnivaču udruženja Boza Fii, broj nastradalih, nestalih i njihove dece u Senegalu iznosi najmanje nekoliko hiljada u poslednjim godinama.

U zapadnom lučkom gradu Mbouru, bol porodica često ostaje u senci – zbog stigme, straha od represije vlasti i neprijatnih pitanja koja prate odlazak roditelja u ilegalnu migraciju. Migranti se ukrcavaju na šarene drvene piroge koje često prevoze preko stotinu ljudi i rizikuju živote da bi stigli, uglavnom, do Kanarskih ostrva.

Liči primeri i posledice

Fallou i njegov devetogodišnji brat žive kod bake nakon što je njihova majka Awa stradala u Maroku 2024. godine, posle brodoloma. „Postao sam tih”, kaže Fallou, koji o tugovanju govori samo s ocem koji ih povremeno posećuje. Porodica je ekonomski razorena, a deca su često razdvojena ili primorana da preuzmu odgovornosti pre svojih godina.

Jedanaestogodišnja Sokhna sanja o ocu koji je nestao kada je piroga iz 2022. godine izgorela u blizini obale; njen stariji brat Boubacar radi posle škole da bi pomogao porodici. Mala Coumba jedva poznaje oca, a majka joj često kaže da je „na putu” kako bi zaštitila dete od istine koja bi je mogla slomiti.

Brojke, uzroci i posledice

Organizacija Caminando Fronteras izvestila je da je 2024. najmanje 10.457 migranata poginulo ili nestalo pokušavajući da stigne do Španije preko atlantske rute — najviši zabeleženi broj od 2007. godine. Glavni pokretači ove tragedije su očaj, visoka stopa nezaposlenosti, iscrpljenost ribljih resursa i stroge vizne politike Evrope koje tera migrante na krijumčarenje i rizične prelaze.

Psihosocijalna podrška i prekidanje stigme

Pionirski programi pokrenuti 2024. godine, poput inicijative senegalskog ogranka Diocesan Delegation of Migration (DDM) i rada udruženja Boza Fii, nude psihosocijalnu podršku deci i porodicama. DDM u Mbouru pruža terapiju za decu i radionice za majke (šivenje) kako bi se povećili prihodi, a timovi obilaze i druge regione zemlje.

„Porodice često ne dobijaju dovoljno informacija da bi tugovale. Prihvatanje gubitka je izuzetno teško,” kaže Saliou Diouf.

Psiholozi ističu da je glavni izazov „prekinuti tišinu” i učiniti da se o nestalim osobama govori bez srama. Kada deca dobiju prostor da izraze osećanja, lakše prihvataju gubitak, ali van tih centara i dalje ih prate stigmatizacija, siromaštvo i prekid školovanja.

Šira društvena odgovornost

Aktivisti poput Mamadou Diop Thioune pozivaju na uključivanje ekonomskih i psihosocijalnih mera u javne politike. Vlasti, kažu, nemaju dovoljno resursa i obučenog osoblja da odgovore na posledice nestanaka — posledice koje se ogledaju ne samo u patnji porodica, već i u dugoročnim socijalnim i ekonomskim troškovima za zemlju.

Dok u centru DDM-a deca na trenutke zaborave tugu gledajući crtaće, dalje od tih zidova njihovi životi ostaju nesigurni. Pitanje, poručuju stručnjaci, nije samo kako pronaći nestale, već i kako vratiti dostojanstvo i pružiti podršku onima koji su ostali da žive s tom prazninom.