Jessica Riskin u knjizi Moć života ponovo ocenjuje nasleđe Jean‑Baptiste Lamarcka i pokazuje da su neke njegove ključne ideje bliže današnjim saznanjima nego što je dugo smatrano. Jardin des plantes je bio plodno tlo za rane ideje o evoluciji, dok moderna istraživanja mineralne evolucije potvrđuju biološki uticaj na geologiju. Nova otkrića u epigenetici i studije ponašanja životinja ponovo otvaraju pitanje uloge stečenih osobina u evoluciji.
Lamarckova žirafa: Šta je Jean‑Baptiste Lamarck zapravo predvideo
Francuski prirodnjak Jean‑Baptiste Lamarck dugo je bio predmet podsmeha, ali nova istraživanja i reinterpretacije njegovih ideja pokazuju da su neke njegove tvrdnje bile dublje i složenije nego što su mu se pripisivale. U svojoj knjizi Moć života: Izum biologije i revolucionarna nauka Žan‑Batist Lamarcka, istoričarka Jessica Riskin preispituje Lamarckovo nasleđe i ukazuje na aspekte njegove misli koji danas dobijaju novo značenje.
1. Vrt koji je rodio biologiju
Lamarck je skovao termin „biologie“ 1802. godine i radio u pariškom Jardin des plantes — mestu gde su se mešale botanika, zoologija, filozofija, književnost i umetnost. U tom „Vrtu evolucije“ promišljanja o srodnosti svih živih bića dobijala su različite oblike: od poetičnih zapisa o polnom životu biljaka do filozofskih spekulacija o prijateljstvima između životinja. Takav interdisciplinarni ambijent uticao je na Lamarckovu ideju o povezanoj, dinamičnoj prirodi života i oblikovanju novog naučnog polja.
ADAPTABLE:Author Jessica Riskin argues in her new book that Lamarck was essentially right all along: Animals shape their own evolution.Photo by Jim Block.
2. Svet stvoren delovanjem života
Jedna od radikalnijih Lamarckovih tvrdnji bila je da živa bića ne samo da se menjaju, već i da oblikuju neživu prirodu — od sedimenata do atmosferskih gasova. Moderni radovi iz oblasti mineralne evolucije podržavaju ideju da biološki procesi imaju ključnu ulogu u formiranju mnogih minerala i u promeni površinske mineralogije Zemlje. Kako istraživači navode, slobodni kiseonik u atmosferi i taloženje krečnjaka povezuju biološke aktivnosti sa velikim geološkim transformacijama.
3. Nasleđivanje stečenog i žirafe koje se vraćaju
Najjače sećanje javnosti na Lamarcka vezano je za primer žirafinog vrata — ideju da upotreba i neupotreba delova tela mogu voditi do naslednih promena. Ta je zamisao vekovima bila odbačena u strogoj neodarvinističkoj interpretaciji, koja je naglašavala slučajne mutacije i selekciju. Međutim, otkrića u epigenetici — promenama u ekspresiji gena koje mogu biti prenosive između generacija — ponovo otvaraju pitanje koliko iskustva i ponašanje organizama mogu uticati na nasledne osobine. Riskin i saradnici učestvuju u preliminarnom istraživanju epigenetskih razlika između vrsta žirafa i okapija u saradnji s Giraffe Conservation Foundation u Namibiji.
Zaključak: Lamarck nije znao za DNK i moderne mehanizme nasleđivanja, ali njegovo insistiranje na aktivnoj ulozi organizama u oblikovanju sopstvene istorije dobija novu težinu kroz epigenetiku, ponašanje životinja i interdisciplinarna istraživanja o uticaju života na geologiju.
Moć života ne tvrdi da treba vratiti Lamarckovu teoriju u izvornom obliku, već da preispitamo pojedine njegove intuicije kroz savremenu nauku i prihvatimo širi, dinamičniji pogled na evoluciju u kome organizmi imaju agenciju.
Pomozite nam da budemo bolji.
