Arheološki ostaci dinga stare oko 1.000 godina pokazuju da su Barkindji ljudi namerno negovali, lečili i ritualno sahranili psa poznatog kao garli pored reke Baaka (Darling River). Skelet, otkriven 2020. i datiran na između 963. i 916. godine, nosi zalečene prelome koji ukazuju na dug period brige nakon povreda. Midden pored groba dopunjavan je školjkama stotinama godina kao deo trajnog rituala hranjenja; ostaci su nakon istraživanja vraćeni na Country.
Dingo Star Oko 1.000 Godina Pokazuje Da Su Barkindji Ljudi Negovali, Lečili I Ritualno Sahranili Svoju Životinju
The skeleton of the dingo (garli) in the soil.
Ostaci dinga stare oko 1.000 godina otkrivaju neočekivano dubok odnos između Prvih naroda Australije i divljih pasa. Pretci Barkindji naroda namerno su negovali i ritualno sahranili dinga — u njihovom jeziku garli — uz obalu Baaka (Darling River), oko 800 milja zapadno od Sydneya.
Arheološki tim je na lokaciji otkrivenoj 2020. godine identifikovao skelet namerno zakopan u midden — gomilu organskih ostataka kojom su ljudi obeležavali i održavali mesto. Nakon ukopa, stanovnici su tokom narednih stotina godina redovno dodavali rečne školjke i druge materijale, što starješine tumače kao trajnu posmrtno-hraniteljsku praksu u čast garlija.
The garli skeleton site before excavation, Kinchega National Park.Image: Dr. Amy Way, Australian Museum.
„Iako su Barkindji ljudi oduvek znali za ovu kulturnu praksu, ovo otkriće daje nove detalje o dubini odnosa između Barkindji zajednice i dingoa,“ rekla je dr Amy Way, koautorka studije i arheološkinja pri Australian Museum i pratećem univerzitetu. „Ako su garli bili sahranjivani s pažnjom kao ljudski preci — uključujući majke i starije — to ukazuje da su ovi psi bili duboko vrednovani i voljeni.“
Analize datiranja pokazuju da je mužjak dinga zakopan pre između 963 i 916 godina. Bio je star oko četiri do sedam godina, s izrazito istrošenim zubima koji ukazuju na dug period lova. Fosilni ostaci nose nekoliko zalečenih preloma, među kojima su slomljena donja noga i polomljena rebra — povrede koje najverovatnije potiču od nezgode tokom lova (mogao ga je udariti kengur ili drugi veliki plen).
Prisustvo zalečenih povreda ukazuje da je garli preživeo duži period nakon povreda, što sugeriše kontinuiranu negu i brigu od strane ljudi. „Ovo potvrđuje da su takve tradicije bile mnogo rasprostranjenije nego što se ranije mislilo,“ dodaje dr Loukas Koungoulos, koautor studije i istraživač pri University of Western Australia i Australian Museum. „Dingoi poput garlija nisu samo tolerisani — oni su živeli s ljudima i bili sastavni deo svakodnevnog života.“
Return to Country of the garli, which can be seen lying on paperbark on the table. Left to Right: Dr Amy Way, Aunty Cheryl Blore, Aunty Patsy Quayle, Uncle Badger Bates, Dr Sam Player, Dr Rebecca Jones, Aunty Evelyn Bates, Dr Loukas Koungoulos, Dave Doyle and Aunty Barb Quayle.CREDIT: Australian Museum.
Tokom iskopavanja, lokalni Barkindji starješine i kustosi (uključujući Uncle Badger Bates, Dave Doyle i Barb Quayle) aktivno su učestvovali i nadzirali radove. Pre početka iskopavanja izvedene su dimne ceremonije kako bi se oda počast dingo pretku, a nakon istraživanja ostaci su vraćeni na Country — termin koji u domorodačkom kontekstu obuhvata ne samo zemlju nego i njene duhovne, kulturne i društvene dimenzije.
Studija, objavljena u časopisu Australian Archaeology, predstavlja prvi naučno dokumentovani primer takve dugoročne posmrtne prakse hranjenja u arheološkom zapisu i produbljuje razumevanje odnosa između ljudi i životinja u prahistorijskim zajednicama Australije.
Zašto je nalaz važan
Ovaj slučaj menja pogled na mesto dinga u životu domorodačkih zajednica: umesto da budu samo divlje životinje koje se toleriraju, rezultati ukazuju da su neki dingo pojedinci imali status koji je zahtevao negu, poštovanje i ceremonijalno održavanje sećanja—činjenice koje proširuju razumevanje ljudsko-životinjskih veza u istoriji.
Pomozite nam da budemo bolji.
