Autor tvrdi da, iako je realno očekivati sukobe u svemiru, ratovanje u niskoj Zemljinoj orbiti bilo bi strateški i praktično pogrešno zbog Kesslerovog sindroma. Kesslerov sindrom opisuje lančanu reakciju sudara koja stvara opasne krhotine i može učiniti LEO neupotrebljivim decenijama. Sa preko 12.000 satelita i fragmentima koji lete brzinama od oko 28.000 km/h, uništavanje satelita bi ugrozilo sve strane. Rešenje je hitna izgradnja međunarodnih pravila i normi koje bi sprečile militarizaciju i sačuvale pristup svemiru.
Svemirski Rat Je Već Pred Nama — Zašto Bi Uništenje Satelita Bilo Potpuno Glupo
Launch of Chinese Rocket(Photo by VCG/VCG via Getty Images)VCG via Getty Images
„One Giant Conflict For Mankind“ bio je naslov panela na kojem sam učestvovao u okviru HowTheLightGetsIn, značajnog festivala nauke i umetnosti u Engleskoj. Tema je bila svemirsko ratovanje — i pitanje je postalo sve jasnije: svemir se pretvara u još jedan teren ljudskog konflikta.
Zašto je svemirsko ratovanje drugačije
U poslednjih nekoliko godina nekoliko država demonstriralo je mogućnost napada na satelite. SAD su prvi testirali tu sposobnost još 1985, a kasnije su se priključile i Rusija, Kina i Indija. Istovremeno, sateliti imaju direktan uticaj na život na Zemlji — primer je korišćenje komercijalnih satelita (npr. Starlink) u podršci Ukrajini.
Kesslerov sindrom — jezgro problema
Kesslerov sindrom je koncept koji je 1978. definisao naučnik Donald J. Kessler: sudar objekata u orbiti može pokrenuti lančanu reakciju stvaranja krhotina koje dalje izazivaju nove sudare, dovodeći do kaskade fragmentacije.
Niska zemljina orbita (LEO) obuhvata zonu na otprilike 160–2.000 km iznad Zemlje (oko 100–1.240 milja) i u njoj se nalazi najveći broj satelita koji podržavaju komunikacije, navigaciju, meteorologiju, posmatranje Zemlje i vojnu obaveštajnu delatnost. Sa više od 12.000 satelita već prisutnih u LEO, mnogi stručnjaci upozoravaju da smo blizu tačke u kojoj bi pokretanje takvih sudara moglo izazvati nepovratnu štetu.
Posledice koje nema kako da se poprave
Krhotine nastale razaranjem satelita lete brzinama reda 28.000 km/h (oko 17.000 mph). Čak i sitni fragmenti predstavljaju smrtonosnu pretnju za druge letelice i satelite. Za razliku od rezidualnih objekata na zemlji (npr. poklopljen tenk), fragmente u orbiti praktično nije moguće ukloniti u obimu koji bi poništio posledice — oni mogu opstati decenijama ili čak vekovima.
The satellite-filled sky (Photo by: Alan Dyer/VWPics/Universal Images Group via Getty Images)VWPics/Universal Images Group via Getty Images
Posledica Kesslerovog scenarija bila bi: masovno i trajno onemogućavanje operativnosti LEO-a, poremećaj komunikacija, navigacije i praćenja klime, pa čak i neposredna opasnost za lansiranja. Ukratko, bez obzira ko „pobeđuje“, svi gube pristup ključnim uslugama i infrastrukturi.
Šta treba uraditi
Ovo nije apstraktan moralni apel, već pragmatičan poziv na akciju. Potrebno je brzo i odlučno raditi na međunarodnim ugovorima, pravilima i normama koje bi zabraniile ili strogo regulisale korišćenje antisatelitskog naoružanja i ponašanje koje vodi ka stvaranju orbitalnog otpada.
Istorija pokazuje da se potencijalno katastrofalne tehnologije mogu kontrolisati kroz mehanizme uzajamnog interesa — primer su nuklearni odnosi. Ako sada uspostavimo jasna pravila ponašanja i mehanizme verifikacije, možemo sačuvati LEO otvorenim i funkcionalnim za sve strane.
Zaključak
Ratovanje u niskoj orbiti nije samo moralno upitno — ono je strateški i praktično besmisleno. Kesslerov sindrom jasno pokazuje da bi uništenje satelita stvorilo posledice koje niko ne bi mogao da kontroliše. Zato je hitno potrebno međunarodno delovanje koje će preduprediti eskalaciju i sačuvati pristup svemiru za zajedničku korist.
Originalno objavljeno na Forbes.com.
Pomozite nam da budemo bolji.
