Glavna poenta: Kineska kampanja protiv Japana — od diplomatskog pritiska i propagande do ekonomskih pretnji — nesvesno je ojačala poziciju Tokija i podstakla novo rearmiranje. Premijerka Sanae Takaichi iskoristila je pritiske da izgradi širi javni konsenzus za veću odbranu i saveznička partnerstva.
Posledice uključuju ubrzano naoružavanje Japana, rast regionalne saradnje s Tokijom i veću polarizaciju u Indopacifiku, uz realan rizik ekonomskih kontramera iz Pekinga.
Kina i Japan nisu bili unapred osuđeni da postanu neprijatelji 21. veka. Istorijski odnosi su bili složeni: Mao Zedong je nekada u šali rekao japanskom gostu da bez imperijalne armije kineski narod ne bi stao uz Komunističku partiju, dok je Deng Xiaoping gledao na Japan kao model za svoje „Četiri modernizacije”, dovodeći japanske stručnjake da pomažu u oblastima od šumarstva do proizvodnje čelika.
U poslednje vreme, međutim, oštar anti-japanski ton postao je srž novog kineskog nacionalizma. Neprekidna demonizacija, ekonomski pritisci i povremeno uznemiravanje japanskih građana i institucija doprineli su dubljim tenzijama i posledično — jačanju Tokija.
Prema izveštaju Financial Timesa, tokom nedavnog samita sa američkim predsednikom Donaldom Trumpom, kineski lider Xi Jinping je snažno kritikovao premijerku Sanao Takaichi i navodnu „remilitarizaciju” Japana, ostavivši američku delegaciju iznenađenom žestinom. Takaichi je, kako navodi tekst, pobedila na vanrednim izborima delom zahvaljujući podršci birača koji su se ujedinili nakon grubih pretnji iz Pekinga — uključujući i izuzetno vulgaran nagoveštaj nasilja koji je izgledao kao pretnja javnog diplomate (navodno: "slice off her filthy neck").
U takvom okruženju, Japan deluje sa novim samopouzdanjem: raspolaže naprednom tehnologijom, dubokom industrijskom bazom i snažnom mornaricom. Iako postoji ustavno i političko ograničenje za projekciju sile, Tokio već ima platforme koje funkcionišu kao nosači aviona, a Mitsubishi Heavy Industries radi na razvoju hipersoničnog kliznog sistema.
Mnoge zemlje u regionu ne prihvataju kineski narativ koji prikazuje Japan kao „neo-militarističku” silu. Istraživanja u jugoistočnoj Aziji pokazuju visok nivo poverenja u Japan, a ne u Kinu. Filipini su, na primer, dozvolili učešće japanskih borbenih trupa na vežbama — prvi put od Drugog svetskog rata, dok su Indonezija i Japan zbližili bezbednosnu saradnju.
Istovremeno, zemlje regiona sklapaju konkretne obrambene poslove sa Japanom: Australija je naručila flotu od 11 stealth ratnih brodova, Filipini preuzimaju šest rabljenih japanskih eskortnih razarača, a Tokio sarađuje sa Velikom Britanijom i Italijom na budućim borbenim avionima.
Kinesko nipodaštavanje i ekonomski pritisci — uključujući i upozorenja o mogućem embargu na izvoz retkih zemnih metala — pojačali su strah od „japanizacije” kineske ekonomije: scenarija dugotrajne stagnacije i pada investicija. Sa druge strane, podstaknuta pritiscima, javnost u Japanu sve više prihvata jačanje odbrane; budžet za odbranu planira se podići do približno 2% BDP-a, što bi ga moglo svrstati kao treći najveći na svetu posle SAD i Kine.
Kratkoročno, oštra retorika i pritisci Pekinga daju rezultata suprotnog od željenog — ojačali su politički konsenzus u Tokiju za rearmiranje i učvrstili sigurnosne veze sa regionalnim partnerima. Dugoročno, takva politika povećava polarizaciju Indopacifika i rizik od nesigurnih incidenata između velikih sila.
Napomena: Članci citiraju medijske izveštaje (Financial Times, South China Morning Post) i izjave koje su predmet političkih interpretacija. Neki detalji su predstavljeni prema izvorima navedenim u originalnom tekstu.
Pomozite nam da budemo bolji.
