24. oktobra 1960. na lansirnom postolju u Bajkonuru eksplodirala je sovjetska interkontinentalna raketa R-16 nakon što se slučajno aktivirala druga faza. Raketa je koristila ekstremno otrovne i hipergočne propelente (UDMH i mešavina azotne kiseline i azotnog tetraoksida), poznate kao "Đavolov otrov". Pritisak da se ubrza lansiranje i zaobilaženje bezbednosnih procedura doveli su do katastrofe u kojoj je poginulo između 70 i 150 ljudi, a sovjetske vlasti događaj su prikrivale gotovo 30 godina.
Đavolov otrov: Eksplozija R-16 na Bajkonuru 1960. — Najsmrtonosnija raketna katastrofa i 30 godina tajne
Inside the Deadliest Rocket Disaster in Historyshkyo30 - Getty Images
24. oktobra 1960. sovjetska interkontinentalna raketa R-16 eksplodirala je na lansirnom postolju u Bajkonuru (današnji Kazahstan), u nesreći koja se smatra najsmrtonosnijom u istoriji raketne tehnike. Eksplozija je nastupila kada se slučajno aktivirala druga faza rakete i zapalila prvu fazu, usmrtivši velik broj ljudi koji su se nalazili na platformi.
Pozadina: „raketni jaz“ i trka za brzim lansiranjem
Tokom kasnih 1950-ih u SAD je zavladao strah od navodnog „raketnog jaza“ — uverenje da SSSR sustiže ili nadmašuje američke kapacitete za interkontinentalne balističke rakete. Iako su sovjetski svemirski uspesi, poput Sputnika i kasnije Gagarinovog leta, bili zapaženi, realna strateška prednost tada je bila na strani SAD. Ipak, politički pritisak i propaganda naterali su sovjetske rukovodioce da ubrzaju razvoj praktičnih, brzo raspoloživih ICBM sistema.
R-16 i "Đavolov otrov": rizik zbog brzine
R-16, projektovan pod rukovodstvom Mihaila Jangelja, napravljen je da koristi skladištive (storable) propelente — gorivo nesimetrični dimetilhidrazin (UDMH) i oksidans zasnovan na azotnoj kiselini u kombinaciji s azotnim tetraoksidom. Ta kombinacija, zbog svoje izuzetne toksičnosti i hipergočnosti (samozapaljivost pri kontaktu), dobila je nadimak "Đavolov otrov". Prednost je bila u tome što su takvi sastavi mogli da se čuvaju u raketi na sobnoj temperaturi, što je omogućavalo brz odgovor i držanje rakete u stanju pripravnosti danima ili nedeljama.
Greške, pritisak i tragedija
Glavni maršal artiljerije Mitrofan Nedelin, zadužen za program R-16, našao se pod velikim pritiskom vojne i političke hijerarhije, uključujući Nikitu Hruščova, da se demonstrira brz napredak — idealno pre 7. novembra 1960. kako bi se obeležila godišnjica Oktobarske revolucije. Nedelin je pokušao da ubrza planirani test za skoro deset meseci, a mnoge bezbednosne procedure su izostavljene ili olako shvaćene.
Tokom priprema 24. oktobra 1960. došlo je do lančane havarije: druga faza rakete neočekivano se aktivirala i izazvala eksploziju prve faze. Pošto su tehničari i inženjeri radili u neposrednoj blizini zbog uštede vremena, mnogi su bili izloženi plamenu i otrovnim isparenjima. Prema svedočenju konstruktora Borisa Čertoka, komponente propelenta su prskale po prisutnima, vatra je brzo progutala ljude, a otrovni gasovi su dodatno usmrtili žrtve.
"Komponente propelenta prskale su iz rezervoara i natapale prisutne. Vatra ih je trenutačno progutala. Otrovni isparenja su ih usmrtila." — Boris Čertok, Rockets and People
Procene broja stradalih variraju; većina izvora navodi između 70 i 150 poginulih, dok se često pominje i broj od oko 100. Među poginulima bio je i sam Mitrofan Nedelin — prema svedočanstvima, mogao je biti prepoznat jedino po zlatnoj zvezdi na uniformi.
Prikrivanje i posledice
Sovjetske vlasti dugo su prikrivale pravi uzrok Nedelinove smrti i samu nesreću: javno je često spominjana druga verzija događaja, poput avionske nesreće. Tek krajem 1980-ih, u okviru politike glasnosti Mihaila Gorbačova, slučaj je zvanično priznat i delimično rasvetljen (1989.).
Tragedija na Bajkonuru ostaje upozorenje o opasnostima žurbe i političkog pritiska u radu s ekstremno opasnim tehnologijama. Čak i danas istorija te nesreće služi kao podsetnik da procedure i bezbednost ne smeju biti žrtvovane zbog rokova ili prestiža.
Za kraj
Iako je sovjetski slučaj među najupečatljivijim, istorija svetskih svemirskih i vojnih programa beleži više teških nesreća — ali malo koja je ostavila takav broj žrtava i toliko dugo ostala u potpunom tajnosti.
Pomozite nam da budemo bolji.
