Iran Pretvorio Raskol Rijada i Abu Dabija u Geopolitičko Oružje

U maju je dron pogodio jedinu nuklearnu elektranu Ujedinjenih Arapskih Emirata, a Abu Dabi je odmah optužio Teheran za orkestriranje napada. Pored otvorenih udara dronovima i projektilima, Iran, čini se, sprovodi suptilniju strategiju — iskorišćava postojeći raskol između Rijada i Abu Dabija kao geopolitičko oružje.

Dugogodišnji raskol iza prividne kohezije

Divergencija između Saudijske Arabije i UAE nije nastala sa poslednjim sukobom. Više od decenije, uz formalnu saradnju, dve zemlje su se takmičile za regionalnu primatnost u ulaganjima, energetici i uticaju. Dok je Dubai izgradio ulogu globalnog čvorišta za trgovinu, finansije i logistiku, Rijad kroz Viziju 2030 pokušava da privuče sedišta multinacionalki i izgradi paralelnu infrastrukturu.

Bojišta i strateške razlike

Rivalstvo se ogleda u pristupima u Jemenu, Sudanu i regionu Rog Afrike: UAE je često podržavao lokalne ili subnacionalne partnere i infrastrukturne projekte, dok je Saudijska Arabija naginjala podršci centralnim vlastima i diplomatskom rešenju. Energetska politika dodatno razdvaja dve države — Rijad teži stabilnosti cena radi fiskalne transformacije, a Abu Dabi daje veći akcenat na tržišni udeo i proizvodnu fleksibilnost, što je kulminiralo u praktičnoj distanci UAE od OPEC-a.

Zašto Iran cilja UAE, a ne direktno Saudijsku Arabiju

Teheran je strateški selektivan: napadi su često usmereni na infrastrukturu i ekonomske tačke vulnerabilnosti Abu Dabija, što pojačava pritisak na otvorenu ekonomiju zasnovanu na trgovanju, finansijama i turizmu. Normalizacija UAE sa Izraelom dodatno je produbila iranski skepticizam i neprijateljstvo.

Posebno je indikativno ciljanje Habshan–Fujairah naftovoda, koji je projektovan da zaobiđe Tjesnac Hormuz. Iako bi analogna pretnja postojala prema saudijskom Petroline-u, Iran je izbegavao direktnu eskalaciju s Rijadom — što ukazuje na namernu kalkulaciju selektivnog pritiska.

Teritorijalni zahtevi i dodatni rizici

UAE je jedina regionalna država koja ima eksplicitne teritorijalne zahteve prema iranskoj teritoriji — nad ostrvima Abu Musa i Veliki i Mali Tunb. Strah od mogućeg slabljenja Irana i pokušaja Abu Dabija da aktuelizuje te zahteve oblikuje iransku procenu rizika i prioriteta ciljeva.

Rijadova pragmatična pozicija i posledice po GCC

Saudi formalno podržava partnere u Zalivu, ali pod površinom vidi vrednost u zadržavanju balansa: oslabljen, ali stabilan Iran može delovati kao korektiv protiv brzog uspona izraelskog uticaja u regionu. Ovo dovodi do situacije u kojoj GCC više ne deluje kao monolit; umesto toga formiraju se dve konkurentne vizije — konfrontaciona i integraciona (uz bliske veze s Izraelom) i pragmatična koegzistencija s Teheranom.

Šta može uslediti

Najveći uticaj rata neće biti samo vojni — već redefinisanje savezništava, energetskih strategija i arhitekture regionalnog poretka. Ako Islamska Republika izdrži sukob, mogla bi da se vrati modelu regionalne ravnoteže sa dva glavna stubа moći, mada u novom, regionalno iniciranom obliku.

Ključno pitanje ostaje koliko će fragmentacija u GCC-u postati trajna i koje države će oblikovati novi poredak.