Studija u Communications Biology otkriva da osnovni ritam smeha postoji kod svih živih velikih majmuna od pre oko 15 miliona godina. Istraživači su analizirali 14 sekvenci smeha dobijenih od 17 jedinki pet vrsta i uočili ravnomerno razmaknute ritmičke intervale. Iako je temeljni ritam očuvan, ljudski smeh je evoluirao da bude brži i kontekstualno kontrolisan, što može biti ključni element u razvoju govora.
Smeh Star 15 Miliona Godina: Kako Ritmička Struktura Velikih Majmuna Povezuje Smeh i Govor
An orangutan smiling.
Delimo oko 98,9% DNK sa mnogim našim primatskim rođacima — ali možda delimo i nešto neočekivano razigrano: smeh. Nova studija objavljena u časopisu Communications Biology sugeriše da je osnovna ritmička struktura smeha prisutna kod svih živih velikih majmuna još pre oko 15 miliona godina, što otvara novu perspektivu o nastanku ljudskog govora.
„Kako su ljudi razvili izuzetnu sposobnost govora? Govor ne ostavlja fosile, a složen jezik postoji samo kod nas“, kaže dr Chiara De Gregorio, koautorka studije i primatolog na Univerzitetu u Warwicku. „Pronašli smo trag star 15 miliona godina na neočekivanom mestu: u našem smehu.“
Tim sa Univerziteta u Warwicku analizirao je 14 sekvenci smeha dobijenih od ukupno 17 jedinki: 4 orangutana, 2 gorile, 4 čimpanze, 3 bonoba i 4 ljudi. U svim analiziranim sekvencama istraživači su uočili isti temeljni obrazac — ravnomerno razmaknute ritmičke intervale između uzastopnih zvukova.
Prema autorima, ovaj osnovni ritam verovatno je postojao kod zajedničkog pretka velikih majmuna pre oko 15 miliona godina i u osnovi je očuvan kroz evoluciju. Drugim rečima, ritmička struktura smeha nije nova ljudska osobina već dugo prisutna crta u ponašanju naših rođaka.
A bonobo smiling.Image: Elisa Demuru.
„Upoređivanjem smeha različitih vrsta vidimo da je osnovna ritmička struktura ostala nepromenjena od našeg poslednjeg zajedničkog pretka. To je izvanredno,“ kaže dr De Gregorio.
Iako je temeljni ritam ostao sličan, ljudski smeh se razlikuje u važnim aspektima: postao je brži, dinamičniji i znatno više zavisan od svesne kontrole i konteksta. Ljudi, za razliku od ostalih velikih majmuna, uglavnom mogu da upravljaju kada i kako će se smejati — od nekontrolisanog kikota usled gadjanja tickles do prikladnog smeška na sastanku ili zaraznog smeha u društvu.
Autori zaključuju da su tokom evolucije naši preci postepeno razvijali veću kontrolu nad tempiranjem vokalizacija. Takva rafinirana vokalna kontrola smatra se jednim od temelja koji su omogućili pojavu govora kod ljudi.
„Suprotno ideji da su prvi ljudi iznenada stekli potpuno nove vokalne sposobnosti, evolucija smeha pokazuje kontinuitet — produžetak vokalnih kapaciteta koji su se rafinirali tokom oko 15 miliona godina,“ zaključuje koautor dr Adriano Lameria.
Zahvaljujući dubokim evolutivnim korenima i prisutnosti kod svih živih velikih majmuna, smeh predstavlja pristupačan i informativan model za proučavanje promena u vokalnoj proizvodnji tokom hominidne evolucije.
Šta dalje? Potrebne su šire studije sa većim uzorcima i različitim situacijama (socijalni kontekst, starost, pol) kako bi se bolje razumelo kako ritam i kontrola smeha doprinose razvoju govora i socijalne komunikacije.
Pomozite nam da budemo bolji.
