Zaključak: Zakon iz 2025. koji je zahtevao verifikaciju starosti nije značajno smanjio prisutnost tinejdžera na društvenim mrežama. Iako su milioni naloga deaktivirani, oko 70% roditelja tvrdi da su deca i dalje imala pristup. Mladi su brzo našli načine za zaobilaženje zabrane, dok su roditeljske kontrole kompanija poput Apple-a i Google-a ranije bile efikasniji mehanizam zaštite.
Australijska omladina poručuje Kanberi: Zakon protiv društvenih mreža nije nas zaustavio
BATH, UNITED KINGDOM - NOVEMBER 30: A 14-year-old boy looks at a iPhone screen on November 30, 2024 in Bath, England. The Australian Senate passed a law to ban children under 16 from having social media accounts and social media platforms, including TikTok, Facebook, Snapchat, Reddit, X, formerly Twitter, and Instagram potentially being be fined for preventing children younger than 16 from having social media accounts. (Photo by Anna Barclay/Getty Images)Getty Images
Predsednik Ford je jednom rekao Njujorku "Drop Dead"; danas australijska omladina, izgleda, poručuje parlamentu u Kanberi: "Vi nas ne zaustavljate." Tako se može objasniti neuspeh Zakona o minimalnoj starosnoj dobi za društvene mreže.
Zakon, donet 2025. godine kako bi prisilio tehnološke kompanije na uvođenje sistema verifikacije starosti, nije drastično promenio ponašanje tinejdžera, piše The New York Times. Iako su milioni naloga formalno deaktivirani, oko sedam od deset roditelja čija su deca već koristila platforme izjavilo je da su deca i dalje imala pristup društvenim mrežama.
Zašto zabrane ne funkcionišu
Jednostavno: zakonske zabrane tržišnih modela ne brišu potražnju — one podstiču tržišna zaobilaženja. Mladima su pametni telefoni i aplikacije postali centralni kanal komunikacije i pripadnosti; kada im se formalno onemogući pristup, traže alternativne načine. Australijska omladina je pokazala visok nivo tehničke snalažljivosti i pronašla metode "maskiranja" identiteta i druge ručne zaobilaženja.
Uloga roditeljskih kontrola
Pre usvajanja Zakona, roditelji su često imali efikasne alate kontrole zahvaljujući rešenjima koja su razvili proizvođači uređaja — pre svega Apple i Google. Ti alati omogućavaju ograničavanje vremena pred ekranom, filtriranje sadržaja i obaveštavanje roditelja kada dete instalira aplikaciju ili poveže nalog.
Kada su milioni naloga deaktivirani, uklonjena je i — bar delimično — zaštitna barijera koju su roditeljske kontrole pružale. Drugim rečima, formalna zabrana umesto da ojača roditeljski nadzor, u praksi ga je oslabljavala.
Šta se dalje dešava
Iskustvo iz Australije pokazuje da jednostavne zabrane bez razumevanja korisničkog ponašanja i bez saradnje s tehnološkim kompanijama često dovedu do neželjenih posledica. Umesto da uče iz neuspeha, neki u Kanberi razmišljaju o pojačavanju mera — potezu koji bi verovatno samo podstakao nove oblike zaobilaženja.
Zaključak: Regulacija mora biti praktična i tehnološki informisana — bolje je uskladiti zakone s alatima koje već nude proizvođači i raditi s roditeljima i školama, nego se oslanjati samo na masovne zabrane koje lako zaobiđu sami korisnici.
Ovaj tekst je prvobitno objavljen na Forbes.com.
Pomozite nam da budemo bolji.
