Tekst razlaže tri konkurentne vizije ljudskosti — humanizam, transhumanizam i posthumanizam — i ispituje kako svaka utiče na shvatanje ljudskog dostojanstva u doba brzih tehnoloških promena. Autor upozorava na opasnost od "tehnološkog idolatrija" i ističe rizik da nove tehnologije prodube već postojeće društvene i biološke nejednakosti. Poseban akcenat stavljen je na Latinsku Ameriku, gde neujednačen razvoj može odrediti ko će imati koristi od tih promena.
Humanizam, transhumanizam, posthumanizam: Koju viziju čoveka da sledimo u eri tehnologije?
Figure 03, a humanoid robot, speaks during the Fostering the Future Together Global Coalition Summit roundtable in the East Room of the White House in Washington, D.C., on March 25. File Photo by Bonnie Cash/UPI
Kao da se tektonske ploče sudaraju ispod površine, humanizam i humanističke nauke suočavaju se sa intelektualnim pokretima koji dovode u pitanje ustaljena shvatanja šta znači biti čovek. Ovo nije samo akademska rasprava: napredak u veštačkoj inteligenciji, biotehnologiji i tehnologijama poboljšanja tera društvo da preispita gde prirodno prestaje, a veštačko počinje.
Tri konkurentne vizije ljudskosti
Humanizam iz renesanse i prosvetiteljstva postavlja ljudsku osobu u centar moralnog i intelektualnog života, naglašavajući dostojanstvo, univerzalne vrednosti i poverenje u razum. Po toj perspektivi, obrazovanje i etičko delovanje vode ka unapređenju društva, a ljudska priroda ima elemente koji prevazilaze istorijske i kulturne razlike.
Transhumanizam (između ostalih zastupljen u radovima Nicka Bostroma) promoviše aktivno korišćenje nauke i tehnologije za poboljšanje fizičkih i kognitivnih sposobnosti. Transhumanisti vide ljudsku biologiju kao podložno polje za inženjerske intervencije — cilj su prevazilaženje bolesti, produženje života ili čak dublja integracija mozga i mašina.
Posthumanizam preispituje samu pretpostavku autonomnog, centralnog ljudskog subjekta. Filozofi poput Rosie Braidotti podsećaju da se ljudsko postojanje oblikuje kroz odnose sa drugima, ekosistemima i tehnološkim mrežama, te osporavaju strogu granicu između prirodnog i veštačkog. Takav pogled može ispraviti antropocentričnu aroganciju, ali i dovesti u pitanje jedinstvenu moralnu poziciju ljudske osobe ako se primeni bez ograničenja.
Napast tehnološkog idolatrija
Autor u tekstu referiše i na encikliku pod naslovom Magnifica Humanitas (pomenuto u izvoru), koja poziva na zaštitu ljudske osobe u dobu AI i na ocenjivanje tehnološkog napretka prema opštem dobru i dostojanstvu svakog čoveka. Važno je naglasiti da tehnologija sama po sebi nije zlo: ona je ublažila patnju i otvorila nove mogućnosti. Rizik nastaje kada moć tehnologije dobije religijski status i kada se prvo pita "da li je nešto moguće?" umesto "da li je to dobro?"
Futurista Ray Kurzweil predviđa da bi AI mogao premašiti ljudski intelekt do oko 2045. godine i da bi medicinski napredak mogao dostići tzv. "longevity escape velocity" — ideju da napredak u produženju života nadmašuje brzinu starenja. Te prognoze su spekulativne, ali ilustrativne za smer razvoja.
Zašto je debata važna za Latinsku Ameriku
Latinska Amerika ne može biti samo pasivni potrošač tehnologija dizajniranih drugde. Region brzo usvaja AI, ali se suočava sa značajnim razlikama u infrastrukturi, investicijama i stručnom kadru. Latin American Artificial Intelligence Index 2025 ukazuje na Čile, Brazil i Urugvaj kao regionalne lidere, ali i na velike razlike među 19 proučavanih zemalja.
Istorijski obrasci socijalnog isključenja i koncentracije ekonomske moći znače da tehnologije koje nisu pravedno dostupne mogu dodatno produbiti nejednakosti — uključujući i potencijalne biološke razlike ako genetska unapređenja i napredna medicina ostanu privilegija imućnih.
O čemu se sve svodi
Suštinska dilema je politička i etička: da li ćemo koristiti tehnologiju da ublažimo patnju i unapredimo ljudsko stanje uz poštovanje dostojanstva, ili ćemo svako ograničenje tretirati kao nedostatak koji treba inženjerski ukloniti? UNESCO i drugi međunarodni aktori upozoravaju da neregulisani razvoj AI može produbiti nejednakosti koje navodno treba da smanji.
Humanizam, transhumanizam i posthumanizam svaki nose važan uvid: dostojanstvo i zajedništvo, mogućnosti smanjenja patnje i oprez pred našom arogancijom prema drugim oblicima života i sistemima. Nijedna pozicija sama ne rešava napetost; rešenje zahteva široku javnu raspravu u kojoj učestvuju građani, naučnici, zakonodavci i civilno društvo.
Zaključak
Tehnologija će napredovati bez obzira na naše odgovore. Otvoreno ostaje koje razumevanje ljudske osobe će voditi taj napredak i ko će donositi odluke—pitanje od posebno velike važnosti u regionima koji tek oblikuju svoje mesto u globalnoj AI ekonomiji.
O autoru
Carlos Cantero je čileanski akademik na Internacionalnom univerzitetu La Rioja u Španiji i autor knjige Digital Society: Reason and Emotion. Kao međunarodni predavač, savetnik i konsultant, bavi se prilagodljivošću u digitalnom društvu, etikom, društvenim inovacijama i ljudskim razvojem. Stavovi izneti u komentaru su autorski.
Pomozite nam da budemo bolji.
