Masovna lansiranja raketa ostavljaju čađ u gornjoj atmosferi — mogu nehotično hladiti planetu

Broj raketnih lansiranja raste brže nego ikada, a novo istraživanje upozorava da to ostavlja trajan i potencijalno opasan trag u gornjim slojevima atmosfere. Dok svemirske misije donose brojne prednosti — od GPS mreža do teleskopa poput James Webb — sve češća lansiranja, naročito zbog megakonstelacija, imaju neočekivane posledice po klimu.

Kratak istorijski uvod: Prvo lansiranje rakete koje je prešlo granicu svemira zabeleženo je 20. juna 1944. Od tada je svemirska aktivnost porasla, a u poslednjim godinama došlo je do naglog skoka u broju lansiranja.

Šta kaže studija UCL-a? Tim sa University College London objavio je rezultate u časopisu Earth's Future. Prema studiji, ljudska lansiranja su 2020. iznosila 114, a do 2025. taj broj se utrostručio. Glavni pokretač rasta su megakonstelacije, pre svega SpaceX-ov Starlink, koji je već postavio više od 10.000 satelita u orbitu.

Istraživači ističu nekoliko ključnih problema:

• Crni ugalj (čađ): Soot koji nastaje pri lansiranjima i prilikom reentrija ostaje u gornjoj atmosferi znatno duže nego pri tlu — procenjuje se da čestice mogu da ostanu i do ~500 puta duže, što im daje disproporcionalan uticaj na klimu.
• Udeo megakonstelacija: Lansiranja povezana s megakonstelacijama činila su 35% ugljeničnog uticaja svemirskih letova 2020. i, po konzervativnim procenama, mogu porasti do 42% do 2029.
• Dodatna zagađenja: Ranije istraživanje u Communications Earth & Environment navodi da je neuspešno lansiranje Falcon 9 20. februara 2025. oslobodilo oko 30 kg litijuma u atmosferu — više od deset puta uobičajenog dnevnog priliva tog elementa.

„Trenutno je uticaj na atmosferu mali, pa još uvek imamo šansu da delujemo rano... Do sada je bilo ograničenih napora da se efikasno reguliše ovaj tip zagađenja,“ rekao je Eloise Marais, vođa projekta iz UCL-a.

Geo-inženjering bez dozvole? Naučnici upozoravaju da čestice i aerosoli ubačeni u stratosferu mogu reflektovati deo sunčeve svetlosti, čime dolazi do mogućeg hlađenja Zemlje. To podseća na ideju Stratospheric Aerosol Injection (SAI) — planiranu tehniku geo-inženjeringa koja se godinama razmatra, ali nije primenjivana zbog rizika i nepoznatih posledica. UCL naglašava da masovna lansiranja mogu predstavljati neregulisan i nenamerni eksperiment tog tipa.

Ozon i drugi aspekti: Prema studiji, trenutni uticaj na ozonski omotač je mali — procenjena depletacija ozona zbog konstelacijskih lansiranja do 2029. iznosi oko 0,2%, što je ispod relevantnih graničnih vrednosti utvrđenih Montrealskim protokolom.

Šta to znači i šta treba uraditi? Sa rastom lansiranja u SAD, Kini i drugim zemljama, potencijalni atmosferski efekti će se pojačavati. Autori pozivaju na hitnu međunarodnu koordinaciju: bolju transparentnost podataka o emisijama, regulatorne okvire za emisije čađi i metala i dodatna istraživanja uticaja na klimu i hemiju gornje atmosfere pre nego što promena postane teško reverzibilna.

Zaključak: Svemirske aktivnosti su od velikog značaja, ali rast lansiranja zahteva pažljivo praćenje i međunarodne propise kako bi se umanjile dugoročne i nepredviđene posledice po atmosferu i klimu.