'Zapečaćeno krvlju': Gde danas stoji savez Kine i Severne Koreje?

Kineski lideri često opisuju odnos Pekinga i Pjongjanga kao blizak „kao usne i zubi“, ali ta toplina krije prvenstveno stratešku nužnost. Od 11. jula 1961. godine, kada su u Pekingu Zhou Enlai i Kim Il Sung potpisali Ugovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći, prošlo je 65 godina — a ugovor je i dalje na snazi i sadrži klauzulu o uzajamnoj odbrani.

Istorijska osnova i realna računica

Savez je rođen u drami Korejskog rata, kada je Peking poslao stotine hiljada trupa koje su se, iako zvanično nazvane „volonterima“, borile pod kineskom komandom i pretrpele velike žrtve. Ta zajednička istorija, često opisana kao „zapečaćeno krvlju“, i dalje je temelj zvanične naracije.

Međutim, svet koji je potpisao sporazum 1961. više ne postoji: Kina je iz siromašne revolucionarne zemlje postala druga najveća ekonomija sveta, dok Severna Koreja ostaje izolovana i pod teškim sankcijama. Uprkos tome, savez je preživeo Hladni rat, raspad Sovjetskog Saveza i decenije tenzija oko nuklearnog programa Pjongjanga.

Šta Kina zaista želi

Kina ne teži nužno jačanju Severne Koreje, već njenoj stabilnosti. Pad režima u Pjongjangu bi mogao izazvati masovni talas izbeglica preko granice dugu ~1.400 km i otvoriti mogućnost ujedinjenja Korejskog poluostrva pod uticajem SAD — scenarijo koji Peking želi da izbegne. Severna Koreja služi i kao strateški tampon između kineske teritorije i američkog vojnog prisustva u regionu.

Zato Peking balansira: prihvata ili podržava UN sankcije protiv nuklearnih i raketnih programa kad proceni da su korisne, ali se protivi merama koje bi mogle dovesti do kolapsa režima. Istovremeno ostaje najveći trgovinski partner Pjongjanga i privredna "životna linija" koja pomaže održavanju režima.

Pjongjang, Moskva i novi balans moći

Tokom poslednjih godina Severna Koreja je produbila veze sa Rusijom. Sporazum iz 2024. o sveobuhvatnom strateškom partnerstvu, koji uključuje i odredbe o uzajamnoj odbrani, pomerio je ravnotežu. Za Kim Jong Una, Rusija znači dodatnog moćnog partnera, pristup tehnologiji, energentima i tvrdoj valuti — ali i veću slobodu manevra.

Za Kinu to je ambivalentno: Moskva može smanjiti teret podrške Pjongjangu i produbiti front protiv američkog uticaja, ali bliže vojne veze između Rusije i Severne Koreje mogu ohrabriti nuklearne težnje Pjongjanga i povećati nestabilnost u regionu koji Kina smatra svojim "zadnjim dvorištem". Kineska zabrinutost je pre svega da ne izgubi uticaj na Severnu Koreju.

Regionalna bezbednost i američke veze

Pojačana saradnja SAD sa Južnom Korejom i Japanom, redovne zajedničke vežbe i razmena obaveštajnih podataka – kao i povećanje japanskog budžeta za odbranu – uvode dodatni sloj napetosti. Južna Koreja i dalje je domaćin desetina hiljada američkih vojnika, što Kina vidi kao element pokušaja da se ograniči njen uticaj; Severna Koreja te poteze doživljava kao pripremu za rat.

U takvom okruženju preklapaju se delimično zajedničke percepcije pretnji Pekinga i Pjongjanga, pa Peking javno teži pokazivanju jedinstva sa Severnom Korejom — iako u praksi širi svoje veze i diplomaciju s mnogim akterima.

Suptilne promene ponašanja

Ranije je Kina oštro kritikovala ispaljivanja raketa i nuklearne probe i pozivala na povratak dijalogu; novije tendencije pokazuju prigušeniju retoriku. Tokom nedavne posete Pjongjangu, Xi Jinping nije javno pominjao nuklearno naoružanje — potez koji mnogi tumače kao svesnu odluku da se ne podstiče udaljavanje Severne Koreje ka Rusiji.

Uprkos svemu, savez verovatno neće ostati isti u narednih 65 godina: Severna Koreja postaje samopouzdanija i otvorenija ka Moskvi, dok Kina sve više zavisi od stabilnosti regiona kako bi zaštitila svoje ekonomske i bezbednosne interese.

Zaključak: Odnos Pekinga i Pjongjanga ostaje praktičan i strateški — zasnovan na istoriji, računici i interesima, a ne na čistoj ideološkoj bliskosti. Kina će nastaviti da balansira između podrške stabilnosti Severne Koreje i izbegavanja postupaka koji bi dodatno destabilizovali region.