Tim geologa na čelu sa Marcom E. Discenzom pronašao je dokaze za šest klizišta na zapadnom obodu Sputnik Planitije na Plutonu, koristeći snimke New Horizons instrumenta LORRI. Najveće klizište spustilo se 2,2 km, a nanosi su se razmakli do 10–14,5 km; najveći pokriva oko 130 km². Uzroci nisu u potpunosti jasni — moguće su udarne pojave i termički naponi u ledu izazvani sublimacijom volatilnih materija.
Gigantska Klizišta Na Plutonu: Nanosi Dovoljni Da Pokriju Mali Grad
Pluto, imaged by NASA's New Horizons probe in 2015, and an inset image of landslides found in the spacecraft's data. | Credit: NASA/JHUAPL/SwRI/Discenza et al
Nakon analize snimaka koje je letelica New Horizons napravila tokom brzog prolaza pored Plutona 4. jula 2015. godine, tim predvođen geologom Marcom Emanuele Discenzom otkrio je dokaze za šest klizišta na zapadnom obodu oblasti poznate kao Sputnik Planitia. Otkriće ukazuje da je Pluton i dalje geološki aktivan, iako na znatno dužim vremenskim skalama nego na Zemlji.
Detalji posmatranja
Discenzov tim je pregledao snimke instrumenta LORRI (Long-Range Reconnaissance Imager) sa rezolucijom do ~984 stope (300 m). Uočili su šest klizišta koja su se spustila niz unutrašnje stene tri kratera: jedno veliko klizište u krateru Coughlin, dva u Giclasovom krateru i još tri u trećem, nenazvanom krateru.
Kolika su bila klizišta?
Najduže klizište spušteno je oko 1,4 milje (2,2 km), a materijal iz nanosa prešao je između 6,3 i 9 milja (10,1–14,5 km). Najveći pojedinačni nanos pokriva oko 50 kvadratnih milja (130 km²) — površinu dovoljno veliku da bi mogla da prekrije mali grad ili veliko mesto na Zemlji. Neki nanosi izgledaju neravno i izbočeno, što sugeriše da sadrže velike blokove krutog leda.
Zašto su klizišta toliko „pokretna"?
Duge pređene razdaljine posledica su kombinacije niske gravitacije Plutona i niskog trenja u ledenom, ruševnom materijalu, što omogućava da se nanosi kreću relativno lako i daleko. Ovakva visoka mobilnost čini plutoanska klizišta među najsvetlijim primerima u Sunčevom sistemu.
Mogući uzroci i ograničenja podataka
Jedno od klizišta, u krateru Coughlin, moglo je biti pokrenuto udarnim (sekundarnim) kraterom u blizini. Za ostala pet klizišta tačan okidač nije potvrđen; među mogućim uzrocima su termički naponi u površinskom ledu izazvani periodičnim sublimiranjem i kondenzacijom volatilnih supstanci kao što su molekularni azot, ugljen-monoksid i metan, pri promenama temperature tokom Plutonove eliptične orbite.
Nova snimanja bi pomogla da se potvrde dodatni primeri klizišta, ali pokrivenost Plutonove površine tokom prolaza New Horizons bila je ograničena, pa su neka područja ostala nedovoljno dokumentovana.
Zašto je to bitno?
Klizišta igraju ključnu ulogu u oblikovanju površina planeta i mesečevâ jer transportuju materijal na velike udaljenosti i otkrivaju mehanizme erozije i stabilnosti terena. Otkrivanje klizišta na Plutonu dodatno potvrđuje da se i udaljeni, ledeni svetovi i dalje menjaju — čak i ako to čine veoma sporo u geološkom smislu.
Studija je objavljena u časopisu Icarus.
Pomozite nam da budemo bolji.
