Ropstvo na Sumbi: Kako Se Ljudi I Danas Rađaju u Skladu Sa Kastama

Na indonežanskom ostrvu Sumba, dva sata vožnje od turističkih plaža Balija, opstaje nasledno ropstvo unutar tradicionalnog sistema marapu. Ljudi poznati kao ata rade od zore do mraka bez plate, često su predavani kroz brak i izloženi fizičkom i seksualnom nasilju.

Život pod jednim krovom

U selu Tenggedu, Kanisius Kanyali Hambarita, mladi ata, živi zajedno sa svojim gospodarom Umbu Anom Rarom. Iako mu gospodar ponekad dopušta da zaradi kao vozač motocikla-taksija i da obrađuje malu parcelu, mnogo ata iznosi potpuno drugačija iskustva iza zatvorenih vrata: batinanje, prinudni rad posle škole, i seksualno iskorišćavanje.

„Nije nam to teret. To je simbol tradicije koju smo nasledili od predaka,“

izjavio je Kanisius, dok drugi ats izjavljuju da su bili tučeni i prisiljavani da rade već od detinjstva.

Kasta, verovanje i izolacija

Marapu, staro verovanje koje meša animizam i štovanje predaka, deli društvo na tri sloja: maramba (plemići), kabihu (obični ljudi) i ata (robovi). Legenda i lokalne tradicije opravdavaju ovaj poredak, a geografska izolovanost Sumbe — udaljene oko 2.000 km od Džakarte — dodatno otežava menjanje običaja.

Procene o broju atas variraju: socijalni radnik naveo je oko 1.700 samo u Istočnoj Sumbi, dok drugi govore o nekoliko hiljada u celoj regiji. Specifičnost sumbljanskog oblika ropstva je to što se on prenosi s kolena na koleno i često funkcioniše unutar iste kuće.

Nasilje i nekažnjivost

Praktike koje uključuju fizičko i seksualno nasilje dugo su bile tolerisane. Pastor Marlin Lomi kaže da se „gospodar može 'koristiti' svojom sluškinjom“, a bivša šefica Komnas Perempuan Andy Yentriyani navodi da se u nekim slučajevima seksualni odnosi između gospodara i ata ne tretiraju kao silovanje, već kao „korišćenje autoriteta nad pripadnošću“.

Postoje dokumentovani slučajevi prijavljenog zlostavljanja: 18-godišnja ata izjavila je da je bila silovana od 13. godine od strane svog gospodara i njegovog sina i prijavila slučaj policiji u Waingapu 2024. Istraga, po izveštajima, dve godine kasnije i dalje nije završena.

Reakcije civilnog društva i vlasti

Amnesty International i Human Rights Watch pozivaju indonežansku vladu da primeni ustavnu zabranu ropstva i da proglasi slobodu atas. Aktivisti traže hitne mere za zaštitu žrtava i provođenje istraga.

Vlada, putem ministra za ljudska prava Yusrila Ihze Mahendre, poručuje da ne želi da nameće brze promene već da se oslanja na postepeni društveni razvoj i obrazovanje. Lokalni zvaničnici i plemići često ponavljaju sličan stav: promena je potrebna, ali „korak po korak“.

Primeri promena i prepreke

Neki pripadnici plemstva pokušavaju reforme iznutra: pojedine plemićke porodice šalju atas u školu, omogućavaju im rad i ograničenu nezavisnost, pa čak i podržavaju njihovu emancipaciju. Ipak, oslobađanje atas u praksi često kosi sa lokalnim običajima i normama, pa mnoga obećanja ostaju nepotpuna.

Jedan bivši ata uspeo je da podigne porodicu izvan doma svog nekadašnjeg gospodara i da pošalje dvoje dece na univerzitet, ali zemlja koju obrađuje i dalje formalno pripada njegovom bivšem gospodaru — i to pokazuje koliko su veze zavisnosti u praksi čvrste.

Zaključak

Ropstvo na Sumbi je duboko ukorenjeno u kulturnim i verskim strukturama ostrva. Dok međunarodne organizacije i deo lokalnih lidera zahtevaju hitne reforme, stvarne promene se javljaju sporo. Ključne mere koje aktivisti ističu su ostvarivanje pravde za žrtve, obrazovanje i konkretna državna intervencija koja će primeniti postojeće zakone.