Ukratko: U sumpornoj pećini na granici Grčke i Albanije otkrivena je najveća poznata podzemna paukova mreža — preko 100 m2 i oko 110 000 paukova. Glavne vrste su Tegenaria domestica (~69 100) i Prinerigone vagans (~42 400), dok plen čini oko 2 414 440 midži Tanytarsus albisutus. Ekosistem je chemoautotrofičan, a genetičko sekvenciranje iz 2025. pokazuje izdvojenost pećinskih populacija od površinskih.
Otkrivena najveća poznata podzemna paukova mreža — oko 110.000 paukova u sumpornoj pećini
Ogromna zajednička mreža u mračnoj, sumpornoj pećini na granici Grčke i Albanije
U nedavno objavljenom istraživanju otkrivena je izuzetno velika podzemna kolonija paukova. Zajednička mreža zauzima preko 100 m2 i nalazi se u delu pećine koji je trajno mračan, otprilike 50 metara od ulaza. Prolaz je uzak i nizak, dno je prekriveno sumpornim potokom, a u nekim delovima mreža je toliko teška da se delimično odvojila od zida.
Vrste i brojnost
Koloniju predvode dve glavne vrste: Tegenaria domestica (domaći pauk) — oko 69 100 jedinki, i Prinerigone vagans — približno 42 400 jedinki. Ukupno je procenjeno oko 110 000 paukova koji zauzimaju različite slojeve mreže; gustina je od nekoliko stotina do nekoliko hiljada paukova po kvadratnom metru.
Prehrambena baza i chemoautotrofičko okruženje
Ova podzemna zajednica opstaje u ekosistemu koji funkcioniše bez sunca: mikroorganizmi u sumpornom potoku oksidišu sumpor i stvaraju biofilm bogat energijom. Larve koji se hrane tim biofilmom razvijaju se u bezubne midže, a najbrojnija plen vrsta je Tanytarsus albisutus — istraživanje procenjuje oko 2 414 440 jedinki, odnosno više od 200 mušica po jednom pauku. Gusti roj ovih insekata lebdi iznad potoka i predstavlja glavni izvor hrane za pauke.
Saradnja između vrsta
Iako prizor podseća na fantastične opise podzemnih gradova, same vrste nisu gigantske. Istraživači veruju da potpuni mrak i specifični uslovi omogućavaju koegzistenciju i formiranje velikih kolonijalnih mreža: manji P. vagans živi u prepletu sa većim T. domestica, a čini se da mrak utiče na njihovo ponašanje i međusobne odnose.
Istraživanje i genetska izloženost
Tim Instituta za speleologiju „Emil Racoviță“ posetio je pećinu 2024. godine, a studiju je vodio István Urák sa Sapientia — Hungarian University of Transylvania. Istraživanjem je identifikovano 30 vrsta bezkičmenjaka koje čine samoodrživi chemoautotrofični lanac ishrane. U studiji iz 2025. godine Urákov tim izvršio je genetičko sekvenciranje P. vagans i T. domestica iz pećine — obe populacije su genetski izdvojene od obližnjih površinskih populacija, što ukazuje na dugotrajniju izolaciju i adaptacije na pećinski način života.
Zašto je otkriće važno? Ovo otkriće demonstrira kako život može da se organizuje u gustim, složenim zajednicama i bez svetlosti sunca, oslanjajući se na hemijske izvore energije. Takođe ukazuje na evolutivne promene kod vrsta koje kolonizuju takva ekstremna staništa.
Napomena: Svi brojevi i zaključci zasnovani su na podacima iz studije objavljene 2024–2025. Dalja istraživanja biće potrebna za razumevanje dinamike, vremenske stabilnosti kolonije i uticaja na regionalnu biodiverzitet.
Pomozite nam da budemo bolji.
