Male raznovrsne farme bez sigurnosne mreže: zašto osiguranje favorizuje velike plantaže

Poljoprivrednica iz Misurija: kad kiša uništi usev, država ne pokriva sve

Valerie Schlapper, 13 godina, pomaže majci Abbey Innes na štandu njihove farme "With the Wild Farm" na pijaci u Columbiji. Na stolu se nižu paradajz, tikvice, beli luk, kelj i buketi — proizvodi sa njihove male farme od oko 6 hektara (15 acres) u okrugu Howard.

Ali prošle godine, nakon obilnih padavina, sto je bio znatno prazniji. „Posadili smo stotine kilograma semena krompira i u roku od deset dana palo je 10 inča kiše”, priseća se Innes. „Krompiri su istrunuli.” Bez dovoljnih količina jednolične kulture, agent za osiguranje joj je rekao da ne ispunjava kriterijume za standardnu polisu — pa je štetu morala sama da snosi.

„To je nervozno. Moraš da budeš spreman da budeš fleksibilan i da imaš rezervni plan.” — Abbey Innes

Zašto sistem favorizuje velike monokulture

Osiguranje useva u SAD je u velikoj meri subvencionisano. Prema proceni Kongresnog budžetskog ureda, poreski obveznici će direktno u narednoj deceniji godišnje izdvajati oko 13 milijardi dolara za ovaj program. Međutim, ta zaštita je znatno dostupnija proizvođačima kukuruza, soje i pšenice nego malim proizvođačima voća i povrća.

Ben Brown, specijalista za poljoprivredni biznis i politiku pri Univerzitetu Misuri Extension, navodi da je između 90 i 100% površina pod kukuruzom, sojom i pšenicom u SAD pokriveno nekom vrstom osiguranja. Suprotno tome, manje od 9% farmi koje proizvode specijalne kulture (voće, povrće) kupilo je osiguranje 2022. godine.

Zašto je teško osigurati raznovrsnu farmu?

Standardne polise procenjuju baznu proizvodnju i projekte prihoda za pojedinačne useve; to je relativno jednostavno za velike, jedinstvene useve sa standardizovanim cenama i prinosima. Ali za farme koje proizvode desetine različitih kultura, svaka sa sopstvenim cenama i prinosima, obračun postaje mnogo komplikovaniji.

Whole-Farm Revenue Protection (WFRP), uveden Zakonom o poljoprivredi 2014. godine, štiti prihod cele farme umesto pojedinačnih useva i namenjen je upravo diverzifikovanim proizvođačima. Ipak, usvajanje WFRP-a ostalo je nisko zbog nekoliko faktora:

• visokog administrativnog opterećenja i obima vođenja evidencije;
• nedovoljne informisanosti među farmerima i agentima;
• manjih premija i provizija (što smanjuje motivaciju osiguravajućih agenata da nude ovaj proizvod).

Politički i ekološki izazovi

Analitičari i zagovarači, poput Duncan Orlandera iz National Sustainable Agriculture Coalition, ukazuju da sistem podsticaja može nagrađivati intenzivniju proizvodnju kako bi se održala istorijska osnova prinosa, što može obeshrabriti prelazak na prakse očuvanja koje privremeno smanjuju prinos. S druge strane, ekonomista i farmer Cory Walters smatra da osiguranje može biti podsticaj za ulaganja u očuvanje ako se poveže sa dodatnim subvencijama ili popustima za prakse poput cover crops (pokrovnih useva).

Neki primeri postoje: država Ajova nudi popuste na premije farmerima koji koriste pokrivajuće useve, čime se podstiče praksa koja štiti tlo i zadržava vlagu.

Šta znači ovo za male proizvođače?

Za farmerku Abbey Innes, koja već praktikuje pokrivajuće useve i radi na unapređenju zdravlja zemljišta, problem ostaje praktičan: ako divljač poput jelena uništi usev krompira, bez adekvatne polise osiguranja ona će opet snositi kompletan gubitak. Njeni primer i izazovi osvetljavaju veću debatu — kako oblikovati sisteme osiguranja da budu pravedniji, podsticajniji za očuvanje i dostupniji raznovrsnim malim proizvođačima.

Priča prvobitno objavljena od strane KBIA.