Tekst analizira zašto nam se čini da vreme „teče“ i zašto je taj osećaj filozofski i naučno problematičan. Ajnštajnove teorije relativnosti pokazuju da ne postoji jedinstvena univerzalna sadašnjost, što vodi prema stavu zvanom eternalizam. Autor tvrdi da protok vremena nije optička iluzija već psihološka projekcija — način na koji um reprezentuje iskustvo. Preporuka je da razlikujemo subjektivni osećaj toka od objektivne prirode vremena.
Zašto nam izgleda da vreme „teče“? Filozof: osećaj toka je psihološka projekcija
Uvod
„Vreme leti“, „vreme nikoga ne čeka“, „kako vreme prolazi“ — načini na koje govorimo o vremenu navode nas da pomislimo da je proticanje vremena u svetu stvaran proces. Međutim, kada pokušamo precizno objasniti šta znači da vreme „teče“, nailazimo na filozofske i naučne probleme: šta tačno protiče i gde se nalaze budućnost i prošlost?
Parmenid i sumnja u protok vremena
Još su antički mislioci zapazili teškoće u uobičajenom shvatanju vremena. Parmenid iz Eleje pitao se kako događaji mogu preći iz budućnosti u sadašnjost pa u prošlost, ako budućnost „još nije“ a prošlost „nije više“. Slične opaske nalazimo kod Aristotela, u školi Advaita Vedanta i kod Avgustina Hiponskog.
Njutn, Ajnštajn i relativnost
Isaac Njutn zamišljao je vreme kao univerzalni pozadinski tok — nevidljivi sat prema kome se meri sva promena. Albert Ajnštajn je ovom pogledu suprotstavio specijalnu i opštu teoriju relativnosti (1905, 1915). Relativnost pokazuje da brzina svetlosti jeste konstanta i da zato prostorne i vremenske koordinate zavise od posmatračevog referentnog sistema.
U poznatom primeru sa udarima groma, posmatrač na stanici i posmatrač u pokretnom vozu dodeljuju različite vremenske koordinate istim zbivanjima — nijedan nije apsolutno „u pravu“. Po relativnosti, ne postoji jedinstvena univerzalna sadašnjost; sve tačke u vremenu su, u tom smislu, jednako realne. Ovaj pogled naziva se eternalizam.
Da li je protok vremena iluzija?
Neki su predložili da je osećaj protoka „iluzija“. Međutim, termin „iluzija" može zavarati: podrazumeva da percipiramo svet pogrešno, poput optičke varke. Autor članka, Adrian Bardon, predlaže precizniji termin — psihološka projekcija. To znači da naš um na specifičan način reprezentuje iskustvo, pa taj način tumačenja stvara osećaj dinamike vremena, iako fizika ne podržava dinamički „tok“ kao objektivan proces.
Analogiija sa bojom: crvena ruža ne nosi „crvenilo" kao svojstvo nezavisno od posmatrača — ona reflektuje talasne dužine, a naš vizuelni sistem stvara doživljaj crvene boje. Slično tome, osećaj protoka vremena proizlazi iz načina na koji naš um obrađuje informacije o sećanjima, očekivanjima i perspektivi kroz vreme.
Primeri i implikacije
Bardon upoređuje osećaj prolaska vremena sa načinom na koji govorimo o GPS uređajima: možemo reći da „GPS misli" da smo skrenuli pogrešno, iako GPS nema svest — to je koristan način predstavljanja izlaza sistema. Na isti način, iako fizika ne dozvoljava objektivni protok vremena, iz perspektive ljudskog iskustva vreme se čini dinamičnim.
Zaključak je da je greška ona koja zbunjuje našu perspektivu — kako um predstavlja iskustvo — sa objektivnom prirodom vremena. Razumevanje ovoga ima posledice za filozofiju svesti, psihologiju percepcije i način na koji tumačimo sopstveno iskustvo vremena.
Zaključak
Relativnost i filozofska analiza dovode u pitanje uobičajeni pojam vremena kao neprekidnog toka. Umesto da govorimo o „iluziji“ protoka, korisnije je reći da je on psihološka projekcija — produkt načina na koji naš mozak i jezik strukturiraju iskustvo. Ova promena perspektive ne umanjuje naše subjektivno iskustvo vremena, ali nas poziva da razlučimo između načina na koji vidimo svet i onoga što svet objektivno pokazuje.
Autor: Adrian Bardon, profesor filozofije, Wake Forest University.
Ovaj članak je reprintovan iz The Conversation pod Creative Commons licencom.
Pomozite nam da budemo bolji.
