Porez na ugljenik ili diplomatski kompromis: EU gura mehanizme cena ugljenika na COP30

Na klimatskoj konferenciji COP30 u brazilskom Belému nastoje da se prevaziđu duboke podele između zemalja o ključnim pitanjima koja će odrediti ishod samita — od ciljeva smanjenja emisija do međunarodnog finansiranja. U centru pažnje je evropska ponuda: širiti mehanizme cena ugljenika i primeniti mehanizme na uvoz, što je naišlo na oštar otpor velikih proizvođača.

Šta EU želi?

Evropska unija nastoji da zauzme liderstvo na COP30 nakon što su njene države članice dogovorile ambicioznije ciljeve. EU je ažurirala svoje nacionalne obaveze (NDC) sa ciljem smanjenja emisija u rasponu od 66,25–72,5% do 2035. Time se nadograđuju postojeći ciljevi: neto 55% do 2030. i klimatska neutralnost do 2050. Brisel ističe potrebu za jačanjem ublažavanja posledica klimatskih promena, većim klimatskim finansiranjem i ubrzanom energetskom tranzicijom uz pravedan prelaz od fosilnih goriva.

Spor oko CBAM-a — granica, trgovina i politika

EU promoviše cenu ugljenika kao glavni instrument za postizanje ciljeva. Pored EU sistema trgovine emisijama (EU ETS), sporno je i proširenje principa "prljalac plaća" na uvoz kroz Mehanizam prilagođavanja granice emisija (CBAM).

CBAM, koji se testira od 2023. a trebalo bi da bude potpuno operativan 2026, cilja uvoz intenzivan po emisijama kao što su: čelik, aluminijum, cement, đubriva, električna energija i vodonik. Kritičari — pre svega Kina, Indija i saveznici — traže da COP30 osudi jednostrane trgovinske barijere, jer vide CBAM kao potencijalni oblik protekcionizma i rizik za globalnu trgovinu.

Unutrašnje tenzije u EU

Unutar same Unije izbili su sporovi oko novih ciljeva i alata. Evropski parlament i države članice poslednjeg trenutka su usaglasili ambiciozniji okvir, uključujući amandman koji predviđa cilj od 90% smanjenja neto emisija do 2040. (u odnosu na 1990.), uz mogućnost korišćenja do 5% međunarodnih karbonskih kredita. Komisija je prvobitno predlagala ograničenje na 3%.

Kompromisi su izazvali kritike: odlaganje uključivanja sektora zgrada i drumskog saobraćaja u EU ETS za godinu dana (na 2028), kao i nedavni glasovi o smanjenju obaveza u izveštavanju o održivosti i due diligence pravilima — kada su Evropska narodna partija i grupe ekstremne desnice podržale rezove.

Međunarodne podele i pitanje finansija

Ostrvske države i mnoge zemlje u razvoju zahtevaju da COP30 jasno reaguje na procene koje govore da je cilj od 1,5°C izvan domašaja bez hitnog pojačanja mera. Istovremeno velike zemlje u razvoju, uključujući Kinu i Saudijsku Arabiju, oprezne su prema formulacijama koje bi ih eksplicitno kritikovala.

Prošlogodišnji dogovor predvideo je 300 milijardi dolara godišnje od razvijenih zemalja za klimatsku podršku zemljama u razvoju — iznos koji mnogi ocenjuju kao nedovoljan. Zemlje s niskim i srednjim prihodima posebno ističu potrebu za većim sredstvima za prilagođavanje i ublažavanje posledica klimatskih promena.

Pojedinačni doprinosi država članica

Neke države članice su najavile konkretne doprinose: Nemačka je obećala značajna sredstva za inicijativu Tropical Forest Forever Facility koju vodi Brazil — fond koji bi, prema procenama, mogao ciljano dodeljivati oko 4 milijarde dolara godišnje nakon početne faze, u okviru cilja od 125 milijardi dolara. Portugal je najavio 1,5 miliona evra za program transparentnosti klimskog zakonodavstva u portugalskojezičnim zemljama. Slovenija naglašava sopstveni cilj klimatske neutralnosti do 2045. i rastuće doprinose fondovima za gubitke i štete.

Zaključak — šta je na kocki?

Na COP30 se na jednoj strani nalazi težnja EU da proširi mehanizme cena ugljenika i da postavi ambiciozniji kurs, a na drugoj stranoj strahovi od jednostranih mera, ekonomskih posledica i ograničene finansijske pomoći zemljama u razvoju. Ishod pregovora će zavisiti od sposobnosti da se pronađu diplomatski kompromisi koji ne urušavaju kredibilitet klimatskih ciljeva, a istovremeno ublaže zabrinutosti o trgovini i pravdi.