Dejvid Baron u knjizi The Martians rekonstruše istoriju „kanala“ na Marsu kroz figure Giovannija Schiaparellija i Percivala Lowella. Lowell je, vođen konfirmacionom pristrasnošću i motivisanim rezonovanjem, verovao da vidi veštačke kanale i civilizaciju na Marsu. Eksperimenti i posmatranja maštovite prirode i moćnijim teleskopima pokazali su da su te pruge iluzije – pouka o tome kako autoritet i informativne kaskade mogu širiti zablude.
Čovek koji je želeo da verovati: Percival Lowell, „kanali“ na Marsu i šta nam to govori danas
Verujemo mnogo toga bez ličnog dokaza. Holokaust se desio. Džordž Vašington je bio prvi predsednik SAD. Vakcine ne izazivaju autizam. Klimatske promene su realne. Zemlja je okrugla. Na Mesecu nema života. Izbori 2020. nisu bili namešteni. Nemam neposredan dokaz za svaku od ovih tvrdnji, ali verujem ljudima koji su mi ih rekli. Većina naših uverenja zasniva se na poverenju u znanje drugih — to je neizbežno i u većini slučajeva korisno. Ipak, oslanjanje na autoritete ponekad vodi do kolektivnih zabluda.
Kako su nastali „kanali“ na Marsu
Priča iz knjige David Barona The Martians počinje 23. avgusta 1877. kada je Giovanni Schiaparelli, direktor Opservatorije Brera u Milanu, prilikom bliskog pristupa Marsa nacrtao mapu površine planete. Pored tamnih i svetlih oblasti — koje su mnogi tada tumačili kao mora i kopna — Schiaparelli je zabeležio i brojne pravolinijske pruge koje je nazvao canali. U prevodu na engleski, canali je postalo „canals“ (kanali), što je podstaklo ideju o veštačkim građevinama.
Percival Lowell, bogat i obrazovan posmatrač, bio je opčinjen ovom mogućom senzacijom. Preselio se na jugozapad SAD, sagradio sopstvenu opservatoriju i posvetio se posmatranjima Marsa. Godinama je beležio crtice i crteže, dodeljivao imenima svakoj liniji i gradili ideju o planeti na kojoj civilizacija upravlja sistemom za navodnjavanje.
Eksperimenti, skepticizam i razotkrivanje
Neki astronomi su bili skeptični. Edward Walter Maunder ukazao je na mogućnost optičkih iluzija: kada posmatramo previše sitne, nejasne detalje, mozak ima sklonost da uredi haos u pravolinijske obrasce. U jednostavnom eksperimentu, deca su crtala prave linije tamo gde ih nije bilo — dokaz da posmatalačka percepcija može sama „stvoriti“ kanale.
Prelomni trenutak došao je s posmatranjima sa moćnijim teleskopima i preciznim crtežima Eugène‑Michela Antoniadija. Njegove detaljne skice i fotografije pokazale su površinu Marsa bez geometrijskih, pravih kanala — samo prirodne pruge i mrlje. Naučna zajednica, postepeno, zaključila je da su kanali proizvod greške u opažanju i motivisanog tumačenja.
„Teško je razlučiti istinsko od iluzornog ako želimo da vidimo ono što već verujemo.“ — suštinska lekcija iz slučaja Lowella.
Lowell: talentovan, pedantan, ali pristrasan
Lowell nije bio prevarant — iskreno je verovao u svoje nalaze. Ali njegova konstrukcija sistema kanala bila je rezultat konfirmacione pristrasnosti (prihvatanje dokaza koji potvrđuju očekivanja) i motivisanog rezonovanja (traženje i tumačenje informacija da bi se potvrdila željena hipoteza). Njegova energija, erudicija i harizma pomogli su da se stvori informativna kaskada: mnogi su prihvatili njegove zaključke jer su verovali njegovom autoritetu.
Današnja lekcija
Priča o kanalima na Marsu nije samo istorijska kurioznost. To je upozorenje: karizmatični autoriteti, potvrđujuće informacije i kaskade uloga mogu lakše širiti netačne tvrdnje — o vakcinama, klimatskim promenama, izborima ili drugim važnim temama. Kao društvo, trebamo podsticati kritičko mišljenje i osnažiti one koji, poput Antoniadija, koriste najbolju dostupnu opremu i metode da razotkriju zablude.
Zaključak: fascinantna kombinacija naučne znatiželje i ljudske pristrasnosti oblikovala je Mars‑maniju krajem 19. i početkom 20. veka. Slučaj Lowella podseća nas da stručnost i posvećenost nisu dovoljni bez stalne spremnosti da se preispita sopstveno tumačenje podataka.
Pomozite nam da budemo bolji.
