Studija iz Pensilvanije opisuje slučaj 60‑godišnje žene kod koje je tirzepatid privremeno smanjio "food noise" — ukočeno, opsesivno razmišljanje o hrani — beležeći pad aktivnosti u nukleus akumbensu i smanjenje epizoda prejedanja. Efekat je trajao nekoliko meseci, nakon čega su simptomi počeli da se vraćaju. Autori naglašavaju da su podaci ograničeni na jedan slučaj i pozivaju na veće studije kako bi se razvili trajniji i ciljano prilagođeni tretmani.
Tirzepatid privremeno utišao "food noise": studija opisuje kako lek utiče na opsesivne žudnje za hranom
Ključna poruka: U maloj studiji istraživači su zabeležili da je tirzepatid privremeno prigušio intenzivne i stalne misli o hrani („food noise“) kod jedne pacijentkinje sa gojaznošću i dijabetesom tipa 2, ali je efekat oslabio nakon oko pet meseci.
Istraživači sa Univerziteta Pensilvanija analizirali su neuralne signale u nukleus akumbensu (NAc) — jednom od ključnih centara nagrade u mozgu — kod osoba koje pate od gubitka kontrole pri jedenju. U radu objavljenom u časopisu Nature Medicine detaljno je opisan slučaj 60‑godišnje žene (označene kao „pacijent 3“) koja je imala dugogodišnje probleme sa kompulsivnim jedenjem i gojaznošću.
Šta su istraživači uradili?
Pacijentkinja je već imala implantirane elektrode u NAc koje su omogućile direktno praćenje električne aktivnosti tog dela mozga. Pre uključenja električne stimulacije, bila je na terapiji tirzepatidom (lekovi iz serije poznati kao Mounjaro i Zepbound) radi upravljanja težinom i dijabetesom.
Rezultati
Kako je doza tirzepatida dostizala terapijski nivo, istraživači su zabeležili značajno smanjenje aktivnosti u NAc povezane sa žudnjom — pacijentkinja je izvestila prestanak opsesivnih misli o hrani i pad epizoda prejedanja. Međutim, posle približno pet meseci zapažena je postepena povratna pojava „food noise“ i ponovna preokupacija hranom.
"Iako je studija zasnovana na podacima jedne osobe, daje važne dokaze o tome kako GLP‑1 i GIP utiču na električne signale u mozgu," rekao je Wonkyung Choi, ko‑prvi autor studije i doktorand na Medicinskom fakultetu Univerziteta Pensilvanija.
U izveštaju autori napominju da je pacijentkinja ranije koristila dulaglutid (Trulicity) bez uticaja na žudnje, i da je pokušala barijatrijsku hirurgiju, bihejvioralnu terapiju i druge terapijske pristupe bez trajnog uspeha. Tim je takođe sproveo šestomesečnu električnu stimulaciju NAc koja je kod ove pacijentkinje dovela do smanjenja napada prejedanja.
Zaključci i implikacije
Iako su GLP‑1 i GIP lekovi efikasni u kontroli glikemije i gubitku telesne mase, ovo istraživanje pokazuje da njihov efekat na opsesivne misli o hrani može biti privremen. Autori — uključujući dr Caseyja Halperna i dr Kelly Allison — ističu da su potrebna dalja istraživanja kako bi se razumeli mehanizmi i razvili trajniji, ciljano prilagođeni tretmani za impulse i prekomerno jedenje.
Ograničenja: glavno ograničenje je to što su podaci zasnovani na jednom detaljno opisanom slučaju; zbog toga se zaključci ne mogu generalizovati bez većih studija. Lekovi iz klase GLP‑1 i GIP trenutno nisu odobreni posebno za lečenje opsesivnog razmišljanja o hrani ili poremećaja impulsa povezanih sa jedenjem.
Šta to znači za pacijente? Rezultati su ohrabrujući jer pokazuju da farmakologija može direktno menjati neuralne obrasce povezane sa žudnjom, ali i podsećaju da bi optimalna rešenja verovatno zahtevala kombinaciju farmakoterapije, psihoterapije i, potencijalno, novih neurointervencija.
Pomozite nam da budemo bolji.
