Porodice desetina hiljada nestalih Sirijaca i posle svrgavanja Asadovog režima ostaju bez odgovora o sudbini svojih najmilijih. Dokumentovano je preko 181.000 slučajeva privođenja ili nestanaka (mart 2011.–avgust 2025.), a mnogi se smatraju poginulim u pritvorima. Nove komisije postoje, ali im nedostaju ovlašćenja, finansije i sistematske procedure za DNK-testiranje i obradu dokaza. Porodice zahtevaju neovisne istrage, suđenja za odgovorne i full-scale DNK analize.
Nestali Sirijci posle svrgavanja Asadovog režima: porodice čekaju istinu i pravdu
Skoro godinu dana nakon svrgavanja Asadovog režima, sudbina desetina hiljada Sirijaca koji su bili proizvoljno privedeni ili silom nestali od početka građanskog rata 2011. ostaje nepoznata. Porodice žive u neizvesnosti, tražeći odgovore, pravdu i dostojanstveno suočavanje s prošlošću.
Priča porodice Salameh
Lina Salameh i njen jedini sin Hićam (koji bi ove godine imao 32 godine) primer su te patnje. Hićam je 2015. zaustavljen na punktu u južnom predgrađu Damaska. Porodica je pobegla u Liban, ali dve godine kasnije Hićam se vratio u Siriju radi obnove putnih isprava i bio je upućen na pregled u filijalu Vojne obaveštajne službe.
Porodica ga je pokušala sakriti, ali ubrzo je uhapšen. Dvostruka tragedija usledila je nakon što su pokušaji da ga pronađu bili zloupotrebljeni: plaćali su advokatu povezanom s bivšim režimom i osobama koje su nudile oslobođenje, ali bez rezultata. Neki su tražili i do 25.000 dolara — zahtevi koji su porodicu ostavili bez nade i sredstava.
Za porodicu Salameh, poslednja potvrda dolazi od oslobođenog zatvorenika koji je rekao da je Hićam bio u zatvoru Saydnaya. Ipak, ni onda nisu uspeli da ga lociraju.
Obim nestanaka i verovatne sudbine
Mreža za ljudska prava u Siriji (Syrian Network for Human Rights) dokumentovala je više od 181.000 slučajeva proizvoljnog pritvaranja, zatvaranja ili sile nestanaka u periodu od marta 2011. do avgusta 2025. Analize i izjave lokalnih vlasti ukazuju da su mnogi preživeli pritvorenici oslobođeni, ali da nema službene potvrde o svim tajnim mestima pritvora.
Zbog toga stručnjaci smatraju da se velika većina onih koji su i dalje klasifikovani kao nestali verovatno smatra poginulom u pritvorima ili žrtvom vanpravnih egzekucija.
Institucionalne prepreke: komisije i evidencije
Nove vlasti formirale su Nacionalnu komisiju za nestale osobe i Komisiju za tranzicionu pravdu, ali njihov rad otežavaju ozbiljni strukturni nedostaci: nejasno definisana istražna ovlašćenja, nedostatak stabilnog finansiranja i pitanja nezavisnosti. Sve to potkopava mogućnost da te institucije pruže istinu, odgovornost i reparacije.
Poseban problem je i nepotpuna baza podataka o počiniocima koji nisu državni akteri: zapisi o oružanim grupama i ekstremističkim organizacijama ostaju fragmentarni, što ostavlja mnoge žrtve izvan okvira odgovornosti.
Dokazi, DNK i ekshumacije
Postojeće dokumente i arhive iz zatvora, bolnica i državnih institucija stručnjaci ocenjuju kao vredne izvore podataka. Ekshumacije nekoliko masovnih grobnica su sprovedene, ali sistematsko DNK-testiranje i organizovana analiza dokaza još nisu započeti. Bissan Fakih iz Amnesti internešnala naglašava da su svedoci — uključujući nekadašnje čuvare zatvora — ključni za rasvetljavanje sudbina nestalih.
Glasovi porodica i očekivanje pravde
Mnoge porodice smatraju da su njihovi najmiliji ubijeni dok su bili u pritvoru i da nema poznatih grobnica. Neki porodični članovi, poput Khaleda Arnousa iz Maadamije, pokušavaju da pronađu utehu u veri i sećanju, dok drugi zahtevaju suđenja za bivše čuvare i zvaničnike optužene za mučenja i vanpravne egzekucije.
"Moraju biti izvedeni pred sud... Moraju platiti cenu zbog onoga što su uradili našoj deci", kaže Lina Salameh.
Zaključak
Rukovodstva novih komisija suočena su s teškim zadatkom: mora se osigurati nezavisna istraga, sistematsko DNK-testiranje i transparentno upravljanje dokazima kako bi porodice dobile odgovore i pravdu. Bez brzih i koordinisanih koraka, rana koju osećaju porodice nestalih ostaje otvorena i dugotrajna.
Pomozite nam da budemo bolji.
