Tim sa Univerziteta u Tokiju primenio je metodu "time-delay cosmography" koristeći gravitaciona sočiva da izmeri Hablovu konstantu. Njihov rezultat bliži je savremenim posmatranjima (~45 milja/sek/MPc ≈72 km/s/Mpc) nego vrednostima izvedenim iz ranog univerzuma (~42 milje/sek/MPc ≈68 km/s/Mpc), što dodatno komplikuje poznatu "Hablovu tenziju". Trenutna preciznost metode iznosi ~4,5%, a cilj je smanjiti grešku na 1–2% kako bi se problem konačno razrešio.
Saobraćajna kamera za kosmos: nova metoda meri Hablovu konstantu preciznije
Prostor oko nas je ogroman — i stalno se širi. Ali širenje nije jednako svuda: što je objekat dalje, brže se udaljava od nas. Za svaki megaparsek (oko 3,3 miliona svetlosnih godina) brzina udaljavanja raste približno za 45 milja u sekundi (≈72 km/s). Taj parametar poznajemo kao Hablova konstanta, nazvana po Edwinu Hablu koji je po prvi put otkrio širenje svemira 1929. godine.
Nova tehnika: kosmografija vremenskih odgoda
Astronomi sa Univerziteta u Tokiju razvili su i primenili metodu nazvanu time-delay cosmography (kosmografija vremenskih odgoda) i objavili rezultate u časopisu Astronomy & Astrophysics. Metoda ne oslanja se na klasične "distance ladders" — već koristi prirodna gravitaciona sočiva.
Kako to funkcioniše?
Masivne galaksije deluju kao sočiva: njihova gravitacija savija putanju svetlosti od udaljenih kvazara i drugih svetlih izvora, stvarajući višestruke, izobličene slike istog objekta. Zbog različitih puteva koje svetlost prelazi, promene intenziteta kvazara stižu do nas u različito vreme. Mereći te vremenske razlike i modelujući raspodelu mase sočiva, istraživači mogu izračunati apsolutne udaljenosti i — posredno — brzinu širenja svemira (Hablovu konstantu).
Šta su našli?
Tim je dobio vrednost za stopu širenja bližu onim koje dobijamo posmatranjem "sadašnjeg" svemira (oko 45 milja/sek/MPc, odnosno ≈72 km/s/Mpc) nego onima izvedenim iz podataka o ranoj fazi univerzuma (kosmičko mikrovalno pozadinsko zračenje), koje pokazuju manju vrednost — oko 42 milje/sek/MPc (≈68 km/s/Mpc). Ova razlika je poznata kao Hablova tenzija i podstiče pitanje da li je reč o sistematskim greškama ili o nepoznatoj fizici.
"Naše merenje Hablove konstante više se slaže sa drugim savremenim posmatranjima i manje sa merenjima iz ranog univerzuma", rekao je koautor Kenneth Wong. "Ovo sugeriše da Hablova tenzija može proizaći iz stvarne fizike, a ne samo iz nepoznate greške u merenjima."
Koautor Eric Paic upozorava da je trenutna preciznost metode oko 4,5%, dok bi za konačno razrešenje tenzije bilo potrebno postići preciznost od 1–2%. Drugim rečima — obećavajuće, ali potrebna su dodatna poboljšanja i nova posmatranja.
Zašto je ovo važno?
Razjašnjenje Hablove tenzije može otkriti novu fiziku ili potvrditi greške u postojećim pristupima. Metoda vremenskih odgoda daje nezavisan i komplementaran put do iste ključne kosmološke veličine, te joj se pridaje velika vrednost u zajedničkim naporima astronomije i kosmologije.
Studija: istraživači sa Univerziteta u Tokiju, objavljeno u Astronomy & Astrophysics.
Izvor: Nautilus (prvobitna priča); slika: ESA/Hubble & NASA, C. Murray, J. Maíz Apellániz
Pomozite nam da budemo bolji.
