U okviru programa države New South Wales, timovi postavljaju 305 satelitski povezanih bova dnevno kako bi uhvatili, obeležili i pratili potencijalno opasne ajkule. Čamci stižu do buve u proseku za 16 minuta, a postupak obeležavanja traje oko 15 minuta, nakon čega se ajkula pušta najmanje 1 km od obale. Podaci sa tagova detektuju se na 37 stanica i šalju putem aplikacije SharkSmart, dok naučnici upozoravaju da rast smrtonosnih napada može biti posledica većeg broja ljudi u vodi i promena usled zagrevanja okeana.
U Trci Sa Ajkulama: Kako Australijski Tim Hvata i Obeležava Velike Ajkule
Hundreds of satellite-linked buoys lie off the eastern coast of Australia to catch sharks (Saeed KHAN)(Saeed KHAN/AFP/AFP)
Dok bi većina ljudi pobegla glavom bez obzira na vest o ajkuli, u Australiji postoji tim čiji je posao upravo suprotan — plove pravo ka tim predatorima kako bi ih uhvatili, obeležili i pustili nazad. Ovaj rad igra ključnu ulogu u sistemu upozoravanja koji kupačima, surferima i ribarima omogućava da u realnom vremenu provere prisustvo opasnih vrsta pre nego što uđu u vodu.
Kako funkcioniše program
Svaki dan radnici postavljaju 305 satelitski povezanih bova na popularnim lokacijama duž obale New South Wales, u vodama dubokim do 15 metara (oko 50 stopa). Te tzv. pametne drumline-bove imaju mamac sa udicom: kada ajkula zagriže i bude uhvaćena, bova pošalje signal timu za označavanje.
Hitna intervencija i označavanje
Na svaki alarm čamac može da stigne do buve u proseku za 16 minuta. Ako je u pitanju jedna od tri potencijalno opasne vrste — velika bela ajkula, bik (bull) ili tigar — tim brzo pristupa hvatanju i radu na životinji. Radnici omotavaju dve konopce: jedan iza repa i drugi ispred prsnih peraja kako bi poduprli telo ajkule.
Kada se ajkula pažljivo privede uz bok čamca, ona se, uz obezbeđivanje protoka morske vode kroz škrge, prevrće na jednu stranu. Ta prirodna pozicija često dovodi do prividnog stanja umirenja ili "transa", čime se smanjuje rizik i za tim i za životinju. Tada se mere dužina, uzimaju uzorci tkiva i postavlja se akustični ili satelitski tag na leđnu peraju. Nakon toga ajkula se pusti najmanje 1 kilometar od obale. Cela procedura obično traje oko 15 minuta.
„Ajkule su u stvari prilično benigne. Proces ima mali uticaj na te ajkule“, rekao je Paul Butcher, glavni istraživač državnog programa za označavanje i praćenje ajkula u poslednjih 10 godina.
Podaci i tehnologija
U poslednjih deset godina program kojim upravlja Department of Primary Industries (DPI) označio je 1.547 belih ajkula, 756 tigar ajkula i 240 bik ajkula. Obeležene jedinke detektuju se prolaskom pored 37 osluškivačkih stanica duž obale, što pokreće alarm u aplikaciji SharkSmart i šalje trenutna upozorenja korisnicima na mobilnim telefonima i pametnim satovima. Ovaj sistem je deo višeslojnog pristupa koji uključuje i dronove za osmatranje i konvencionalne mreže.
Bezbednost ljudi i zaštita ajkula
Prema nacionalnoj bazi podataka, od 1791. zabeleženo je više od 1.280 incidenata sa ajkulama oko Australije, od kojih je oko 260 bilo fatalno. Iako su napadi relativno retki, smrtonosni incidenti su u porastu: u poslednjih 25 godina do 2025. zabeleženo je 57 smrtnih slučajeva, naspram 27 u prethodnom četvrt veka. Među nedavnim slučajevima bio je i napad trometarske bik ajkule u novembru, kada je na udaljenoj plaži severno od Sydneya stradala jedna žena, dok je njen pratilac povređen — par su, kako se navodi, snimao delfine.
Naučnici ukazuju da porast fatalnih napada može delom biti posledica većeg broja ljudi u vodi i promena migracionih obrazaca izazvanih porastom temperature okeana. Istovremeno, istraživači naglašavaju potrebu zaštite ajkula: globalno je oko 37% vrsta ajkula i raža označeno kao ugroženo ili kritično ugroženo prema podacima IUCN.
Program u New South Walesu predstavlja primer kako kombinacija tehnologije, nauke i brzih intervencija može doprineti smanjenju rizika za ljude, ali i povećati znanje i zaštitu o ovim važnim predatorima okeana.
Pomozite nam da budemo bolji.
