Sukunaarchaeum mirabile je entitet sa izuzetno malim genomom od ~238.000 baza koji kombinuje karakteristike ćelija i virusa. Sadrži gene za replikaciju DNK, transkripciju i komponente za sintezu ribozoma i mRNA, ali mu nedostaju prepoznatljivi metabolički putevi, što ukazuje na veliku zavisnost od domaćina. Rad je objavljen kao preprint na bioRxiv, a otkriće otvara nova pitanja o granici između minimalnog ćelijskog života i virusa.
Otkriće Na Granici Života: 'Sukunaarchaeum mirabile' Zamagljuje Granicu Između Ćelije I Virusa
This Creature Exists at the Fringes of LifeJose A. Bernat Bacete - Getty Images
Granica između „živog“ i „neživog“ u biologiji nije uvek jasna — posebno kada su u pitanju mikroorganizmi. Nedavno otkriće entiteta nazvanog Sukunaarchaeum mirabile postavilo je nova pitanja o tome šta zapravo podrazumevamo pod „ćelijskim životom“.
Najvažniji nalazi
Sukunaarchaeum mirabile ima ekstremno reducirani genom od oko 238.000 baza, što je otprilike upola manje od najmanjeg poznatog kompletnog arhejskog genoma (~490.000 baza). Iako u svom genomu nosi ključne gene za replikativne funkcije — DNK replikaciju, transkripciju i elemente potrebne za sintezu ribozoma i mRNA — gotovo su izostali prepoznatljivi metabolički putevi. To sugeriše izuzetno visok stepen zavisnosti od potencijalnog domaćina.
Organizam je otkriven u toku analize genetskog materijala morskog planktona Citharistes regius, kada su istraživači uočili petlju DNK koja nije odgovarala nijednoj poznatoj vrsti. Naknadna analiza ukazala je da entitet pripada domenu Archaea.
„Genom je izrazito skraćen i gotovo u potpunosti fokusiran na replikativni aparat: replikaciju DNK, transkripciju i translaciju. To ukazuje na neviđen stepen metaboličke zavisnosti od domaćina,“ navode autori.
Rad je objavljen na serveru bioRxiv, što znači da je reč o preprintu — rezultatima koji još nisu prošli formalnu recenziju. To ne umanjuje važnost nalaza, ali poziva na dodatne studije i potvrdu.
Zašto je ovo važno
Otkriće Sukunaarchaeum pomera granice klasifikacije između virusa i ćelija: ima neke ključne ćelijske karakteristike (npr. sposobnost da kodira komponente za ribozome), ali istovremeno deluje krajnje zavisno od drugog organizma, poput parazitskog ili simbiotskog entiteta. Pored toga, pokazuje da veličina genoma sama po sebi ne odlučuje o tome šta smatramo „živim“.
Autori iz Kanade i Japana, predvođeni Ryom Haradom, sugerišu da dalje istraživanje simbiotskih sistema može otkriti još neobičnijih oblika života i promeniti naše razumevanje evolucije ćelija.
Napomena: Potrebne su dodatne studije, uključujući laboratorijske dokaze o interakciji sa domaćinom i moguću kultivaciju, kako bi se potpuno razumela biološka uloga i status ovog entiteta.
Pomozite nam da budemo bolji.
