„Emocionalno razarajuće“: Iranci u SAD o smrtonosnom obračunu režima i dilemi o međunarodnoj intervenciji

Nedavni protesti u Iranu prerasli su u najsmrtonosnije i najznačajnije nemire u zemlji od revolucije 1979. godine, pa globalna pažnja ponovo sve više usmerava na Bliski istok. The Guardian je zamolio Irance koji žive izvan zemlje da podele svoja iskustva, strahove i stavove o mogućoj međunarodnoj reakciji — uključujući i kontroverznu temu intervencije.

Stalni strah i prekidi komunikacije

Stotine Iranaca u SAD opisuju život u stanju trajne anksioznosti i bespomoćnosti. Prekidi interneta i blokade komunikacija dodatno povećavaju strah: mnogi dani proteknu u iščekivanju loših vesti iz domovine i brizi za porodicu i prijatelje.

«Niko ne bi trebalo da se budi svakog dana pitajući da li su njihovi voljeni pogubljeni, zatvoreni ili ubijeni samo zato što su zahtevali dostojanstvo i slobodu», rekla je Mahnaz, 36.

Emocionalni teret i moralne dileme

Fereshteh (45), laboratorijska naučnica, opisala je protekle nedelje kao „emocionalno razarajuće“: «Čak i sa velike udaljenosti, strah ne prestaje. Mnoge dane se probudim u strahu da pogledam telefon, plašeći se loših vesti.»

Mnogi sagovornici ističu da mirni protesti više možda nisu dovoljni i da je režim pokazao spremnost da odgovori nasiljem — zatvorima, mecima i smaknućima. Taj strah vodi do teške moralne dileme: ostati dosledan protivljenju spoljnim intervencijama ili prihvatiti da je podrška spolja možda jedini način da se zaustavi masovno ubijanje.

«Režim odgovara samo mecima, zatvorima i smaknućima. Ako intervencija može da okonča diktaturu i pruži ljudima šansu za slobodu, mnogi od nas veruju da je to cena koju treba razmotriti», rekao je jedan od ispitanika.

Rascep u stavovima: od potpore pritisku do straha od rata

Među Irancima u SAD postoje podeljena mišljenja. Neki, poput softverske inženjerke Lune Houshmand, ocenjuju da su reči i sankcije decenijama neuspešne i zahtevaju efikasniju akciju. Drugi ostaju duboko skeptični prema američkim namerama i boje se da spoljna intervencija može doneti više štete nego koristi.

Jedna anonimna sugrađanka iz Njujorka navodi da su se mnogi u Iranu u očaju okrenuli nadi u spoljnu pomoć i da su neki ljudi poverovali obećanjima o spasavanju od stranih lidera. Istovremeno, drugi ispitanici ističu da niko ne želi rat: prioritet treba da bude zaštita civila i stvarne mere usmerene protiv odgovornih za zločine.

«Ne želimo rat, ali istorija pokazuje da neki režimi ostavljaju svetu teške izbore», kaže Sahar Haddadian iz Floride. «Potreban je jasan, dosledan pritisak i odgovornost za one koji su počinili zločine protiv čovečnosti.»

Koje mere se najčešće navode?

Ispitanici najčešće zahtevaju:

• ciljane sankcije protiv lidera i bezbednosnih struktura odgovornog režima,
• međunarodnu izolaciju odgovornih i mehanizme za odgovornost,
• konkretnu zaštitu civila i podršku civilnom društvu u Iranu,
• diplomatske, političke i ekonomske mere kao prioritet pre otvorene vojne intervencije.

Više ispitanika je ipak otvoreno prihvata mogućnost različitih oblika međunarodnog pritiska; neki smatraju da bi nemilitarne, ali odlučne akcije svetskih lidera mogle pomoći u okončanju represije bez pokretanja novog rata.

Zaključak

Poruke Iranca u Sjedinjenim Državama pokazuju snažnu emotivnu bol, podeljene stavove i hitnu potrebu za delovanjem koje štiti civile i odgovorne dovodi pred lice pravde. Dok zabrinutost zbog neželjenih posledica spoljnih intervencija ostaje realna, sve više glasova poziva na konkretnu, doslednu i ciljanu međunarodnu politiku — ne samo simbolične izjave.