Američke pretnje i premještanje nosača aviona blizu Irana krajem januara 2026. pojačavaju rizik regionalne i globalne nuklearne proliferacije. Napad bi mogao destabilizovati Iran kao "državu‑prag", dovesti do gubitka kontrole nad nuklearnim materijalom i podstaći druge zemlje da traže atomsko oružje. Istorijski primeri (Sovjetski kolaps, A.Q. Khan, Libija, Ukrajina) pokazuju da odricanje od nuklearnog oružja ne garantuje sigurnost, te da vojna akcija može podstaći novu talas proliferacije.
Američka vojna akcija protiv Irana može pokrenuti regionalnu i globalnu nuklearnu kaskadu
Iranian youths walk past a building covered with a giant billboard depicting an image of the destroyed USS Abraham Lincoln.Morteza Nikoubazl/NurPhoto via Getty Images
Sjedinjene Države deluju kao da se kreću ka mogućem udaru na Iran. Dana 28. januara 2026. predsednik Donald Trump oštro je pojačao pretnje Islamskoj Republici, poručivši da bi, ukoliko Teheran ne prihvati skup zahteva, mogao izvesti udar "brzinom i nasiljem". Da bi naglasio ozbiljnost pretnji, Pentagon je premestio nosač aviona USS Abraham Lincoln zajedno sa razaračima, bombarderima i lovcima u položaje unutar dometa za napad.
Glavni zahtevi i kontekst
Među zahtevima koje administracija SAD postavlja iranskom rukovodstvu najvažniji je trajni prekid iranskog programa obogaćivanja urana. Pored toga, Vašington traži ograničenja u razvoju balističkih raketa i prekid podrške iranskih struktura grupama koje deluju kao njihove proksi sile u regionu, uključujući Hamas, Hezbolah i Huti pobunjenike.
Zašto je rizik velik
Kao stručnjak za bezbednost Bliskog Istoka i nuklearnu proliferaciju, smatram da svaka američka vojna akcija može imati ozbiljne i nepovratne posledice. Iran je država-prag — ima tehničke kapacitete da proizvede nuklearno oružje, ali još nije prešao konačnu liniju. Destabilizacija takve države nosi tri glavna rizika: gubitak centralizovane kontrole nad nuklearnim materijalima i stručnjacima; podsticanje frakcija da monetizuju ili izvezu znanje i tehnologiju; i logiku ubrzanja — trku aktera koji pokušavaju da obezbede odbrambene kapacitete pre mogućeg kolapsa režima.
Protesters in Iran on Jan. 8, 2026. Anonymous/Getty Images
Istorijske lekcije
Istorija daje jasna upozorenja. Kolaps Sovjetskog Saveza početkom 1990‑ih doveo je do ozbiljne zabrinutosti za bezbednost nuklearnog materijala. Aktivnosti mreže A.Q. Khana pokazale su da tehnička ekspertiza može putovati i da je lako eksploatisati je na crnom tržištu — primeri uključuju Severnu Koreju, Libiju i Iran.
Države koje su odustale od nuklearnog programa ili arsenala nisu uvek zaštićene: Libija je 2003. rekla zbogom programu u zamenu za normalizaciju odnosa sa Zapadom, ali 2011. je lider Moamer Gadafi svrgnut i ubijen tokom NATO intervencije. Ukrajina je 1994. odrekla se atomskog arsenala uz garancije velikih sila, ali je 2014. izgubila Krim, a 2022. doživela punu invaziju od Rusije.
Posledice napada i erozija režima nadzora
Napadi Izraela i SAD na iranske nuklearne objekte u junu 2025. i aktuelne američke pretnje šalju jasnu poruku: status praga nije garancija bezbednosti. To može obeshrabriti druge države da veruju u diplomatske i nadzorne mehanizme kao što je Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA). Vojne intervencije ili verodostojne pretnje uklanjaju inspektore, prekidaju kontinuitet nadzora i poručuju da usklađivanje sa pravilima ne štiti od napada — što može urušiti poverenje u čitav međunarodni sistem neproliferacije.
The USS Abraham Lincoln in San Diego Bay on Dec. 20, 2024.Kevin Carter/Getty Images
Regionalni i globalni efekti
Uređena slabost američkih garancija i selektivna upotreba sile mogu podstaći saveznike ili rivale da samostalno traže sigurnost: Saudijska Arabija je javno poručila da će težiti nuklearnom naoružanju ukoliko Iran to učini; Turska je povremeno izražavala želju za nezavisnom kapacitetom; a zemlje poput Japana i Južne Koreje oslanjaju se na američko produženo odvraćanje — poverenje koje bi erozija moglo ugroziti.
Pored toga, destabilizacija Irana povećava rizik da znanje i materijal budu izvoženi ili prodate, što bi moglo podstaći novu talas globalne proliferacije i stvoriti višestruke regionalne centre moći sa sopstvenim nuklearnim aspiracijama.
Zaključak
Ako cilj američke politike jeste da smanji opasnost od širenja nuklearnog oružja, pretnje ili udari koji destabilizuju državu-prag mogu postići suprotan efekat. Umesto da obezbede bezbednost, takve akcije mogu razoružati režim nadzora, potaknuti trku za atomskim oružjem i preoblikovati regionalne sigurnosne arhitekture. Presudno je da međunarodna diplomatija i nadzor ostanu pouzdani alati — jer poruka da se pridržavanje pravila ne isplati može biti najštetnija lekcija za globalnu bezbednost.
Autor: Farah N. Jan, University of Pennsylvania. Tekst je preuzet iz The Conversation.
Pomozite nam da budemo bolji.
