Hiljade Palestinaca u Egiptu suočava se s dilemom: ostati u privremenom egzilu bez pravnog statusa ili se vratiti u Gazu koja je masovno razorena. Preko 80% objekata je uništeno, humanitarna pomoć je nedovoljna, a povratci preko prelaza Rafah su strogo kontrolisani i spori. Mnogi koji su u Egiptu nemaju pristup radu, zdravstvenoj nezi i školama, ali emotivna povezanost s domom i dalje tera neke da pokušaju povratak.
Palestinci u Egiptu rastrzani između egzila bez prava i povratka u razorenu Gazu
Palestinians who arrived in Egypt from Gaza throughout the war have lived in a state of limbo, without legal status and limited access to public services (Khaled DESOUKI)(Khaled DESOUKI/AFP/AFP)
Dok Izrael počinje da pušta malu grupu Palestinaca preko prelaza Rafah, hiljade ljudi koji su se sklonili u Egipat stoje pred teškim izborom: ostati u privremenom egzilu bez formalnog statusa ili vratiti se u Gazu razorenu ratom.
„Za šta da se vratim u Gazu? Da živim u šatoru?“ zapitao se Mohamed, 78-godišnji pesnik iz Beit Lahije na severu Gaze. „Nismo okrenuli leđa Gazi, vratićemo se. Ali sada ne možemo da se vratimo pod ovakvim uslovima,“ dodao je, tražeći da ga pominju samo po imenu.
Prema podacima Ujedinjenih nacija, oko 80% građevina u Gazi je uništeno ili oštećeno. Pristup humanitarnoj pomoći ostaje drastično nedovoljan, a opsežni planovi za rekonstrukciju još nisu definisani. Povratci su strogo kontrolisani: prelaz Rafah je u maju 2024. zatvoren nakon što su ga, kako je prijavljeno, zauzele izraelske snage, a od tada je dozvoljen samo vrlo mali broj ulazaka.
Pritisak izbora: bezbednost naspram dostojanstva
Procene govore da je između 80.000 i 100.000 Palestinaca prešlo u Egipat pre zatvaranja prelaza. U Egiptu su dobili relativnu bezbednost, ali su mnogi ostali bez boravišnog statusa, ne mogu zvanično da rade i često im je uskraćen pristup javnim bolnicama, školama i bankama.
„Ovde sam živ samo imenom. Srce i duša su mi u Gazi,“ kaže Mahmoud Abdelrahman Rabie, 65-godišnjak iz Jabaliya koji danas živi u skučenom stanu na istočnim obodima Kaira.
Teške lične odluke
Mnogi izbeglice opisuju svakodnevne teškoće: rastuće cene zakupa, ograničen pristup zdravstvenoj nezi i finansijska neizvesnost. Nadra, majka osmogodišnjeg dečaka Hakima, kaže da je dovela sina radi lečenja i da u Gazi danas „nema budućnosti“ zbog nedostatka čiste vode, bezbednosti i škola. Drugi, poput Yaele el-Beltagyja, prijavili su se za povratak iz emotivnih razloga: „Izabrao bih šator u Gazi pre palate bilo gde u svetu,“ rekao je.
Ipak, povratak često znači suočavanje sa ponižavajućim kontrolama na putu prema domu i neizvesnim uslovima života: mnogi znaju da su njihove kuće uništene ili da neće postojati osnovne usluge.
Šta sledi?
Uz ograničen dnevni broj povrataka, neki očekuju da će čekati mesecima ili godinama. Dok države i međunarodne organizacije raspravljaju o obnovi i humanitarnoj pomoći, za stotine porodica odluke ostaju lične i bolne: da li ostati u egzilu bez prava ili rizikovati povratak u gradove koji su gotovo izbrisani.
Na kraju, mnogi ponavljaju isti motiv: duboka emotivna povezanost s domovinom, uprkos očajnim uslovima i neizvesnoj budućnosti.
Pomozite nam da budemo bolji.
