Sažetak: Iran je objavio plan koji kombinuje masovne raketne i dron-napade, sajber-operacije i angažman proksi snaga kako bi proširio sukob sa SAD na više frontova. Ključna pretnja je kontrola Hormuškog moreuza — potencijalni prekid prometa nafte mogao bi izazvati globalne ekonomske poremećaje. Strategija se oslanja na asimetričnu izdržljivost i očekivanje da bi politički i ekonomski troškovi primorali protivnika na pregovore, ali rizik od snažne američke odmazde i unutrašnjih gubitaka u Iranu ostaje visok.
Kako Iran Planira Sukob Sa SAD: Strategija, Rizici i Globalne Posledice
Tehran’s battle plan involves launching a colossal counterattack against US military targets - Reuters
Iran je javno izneo detaljan plan mogućeg sukoba sa Sjedinjenim Državama, objavljen na iranskoj agenciji Tasnim povezanoj sa Islamskom revolucionarnom gardom (IRGC). Dokument opisuje kombinaciju klasičnih udara, široko razgranenih proksi operacija, sajber-napada i pokušaja da se iskoristi kontrola nad strateškim pomorskim prolazima kako bi se pritisle svetske ekonomije.
Osnovne komponente iranskog plana
Prema izveštaju, scenario počinje američkim vazdušnim i raketnim udarima na nuklearne objekte, baze IRGC-a i vojne instalacije. Iran tvrdi da je deo imovine učvršćen, dislociran i delomično smešten u podzemne objekte kako bi preživeo početne udare i zadržao sposobnost uzvraćanja.
Američke opcije podrazumevaju upotrebu nosača aviona (uključujući udarnu grupu USS Abraham Lincoln), strateških bombardera i preciznog naoružanja. Tehnologije kao što su stealth platforme, hipersonično oružje i elektronsko ratovanje daju SAD značajne taktičke prednosti.
"Mogućnost napada je prilično visoka," navodi se u komentarima bivšeg šefa MI6-a, Sir Richarda Dearlovea, koji je ukazao na pritiske iz regiona.
Kako bi Iran odgovorio
Teheran zamišlja brzi i koordinisani kontraudar: salve balističkih raketa i dronova na američke baze širom Bliskog istoka. Navodni primarni ciljevi uključuju bazu Al-Udeid u Kataru, baze u Kuvajtu (Ali Al Salem, Camp Arifjan), instalacije u UAE i američku prisutnost u Siriji. Iran je već u prošlosti napao bazu Ain al-Asad u Iraku, a u planu je ponavljanje napada u širem obimu.
Strategija se oslanja na masovno lansiranje projektila i bespilotnih letelica da bi zasićila protivraketne sisteme poput Patriot i THAAD. U arsenalu se navode dronovi Shahed-136, balističke rakete Kheibar Shekan i Emad, kao i krstareće rakete Paveh.
Proksi snage i višenaponska konfrontacija
Plan predviđa aktiviranje tzv. "osovine otpora": Hezbollah u Libanu, Hutiji u Jemenu i iračke milicije povezane sa Teheranom. Cilj je otvoriti više frontova i razrediti američke i savezničke resurse.
Iran’s strategy relies on the premise that the US president will determine war to be too costly - Yuri Gripas/Abaca/Bloomberg
Međutim, postoje značajni izazovi: protekle izraelske operacije su oslabile kapacitete nekih grupa, a države domaćini (Irak, Liban) mogle bi pokušati da spreče iskorišćavanje svoje teritorije kako bi izbegle destruktivne odmazde.
Sajber-komponenta
Teheran navodi da bi ciljane sajber-operacije uticale na transportne mreže, energetsku infrastrukturu, finansijske sisteme i vojnu komunikaciju. Iran ima istoriju hakerskih operacija (npr. virus Shamoon 2012), ali je američki US Cyber Command značajno jači i sposoban za kontra-poteze protiv iranskih mreža.
Hormuz: ekonomsko i strateško oružje
Najistaknutija pretnja iz iranskog plana jeste mogućnost ugrožavanja prometnog toka kroz Hormuški moreuz, kroz koji dnevno prolazi približno 21 milion barela nafte. Iran preti miniranjem, napadima na tankere i taktikama rojenja malih naoružanih čamaca, što bi moglo dovesti do oštrih skokova cena nafte i globalnih ekonomskih poremećaja.
Predstavnik ajatolaha Khameneija izjavio je da Iran "može uvesti ograničenja" na plovidbu kroz Hormuz.
Međutim, zaustavljanje prometa u Hormuzu bi istovremeno teško pogodilo iransku ekonomiju, s obzirom na oslanjanje budžeta na izvoz nafte.
Procena izdržljivosti i političke volje
Iranska računica se zasniva na principu asimetrične izdržljivosti: cilj nije klasična pobeda, već učiniti sukob toliko skupim da SAD i saveznici odustanu. Uspeh ove strategije zavisi više od političke volje i međunarodnih reakcija nego od samih vojnotehničkih kapaciteta.
Ipak, postoji realan rizik da eskalacija izmakne kontroli i dovede do razorne američke odmazde koja bi prouzrokovala ozbiljne posledice po iransku infrastrukturu i civile. Zato, zaključak iz izveštaja glasi da plan funkcioniše pre svega kao sredstvo odvraćanja — i nada da nikada neće biti sproveden u delo.
Izvor: Tasnim / analitički sažetak i kontekstualizacija izvora.
Pomozite nam da budemo bolji.
