Međunarodni tim, uz podršku CERN‑a i Univerziteta Oksford, ispitao je kako metalno‑bogati meteoriti reaguju na intenzivne protonske pulse. Uzorci su postali čvršći i pokazali prigušujuće ponašanje, što sugeriše da nuklearna defleksija možda ne bi dovela do katastrofalne fragmentacije za takve asteroide. Ipak, rezultati se odnose prvenstveno na metalne uzorke — stjenoviti ili rasuti asteroidi mogu se ponašati drugačije. Posmatranje Apofisa 2029. pružiće dodatne važne podatke.
Naučnici: Nuklearna Opcija Može Preusmeriti Ubilački Asteroid — Nova Otkrića iz CERN‑a
Getty / Futurism
Mnogi asteroidi prežive svoj prolazak kroz Zemljinu atmosferu i, ako su dovoljno veliki, mogu naneti katastrofalnu štetu. Primer je Čeljabinski meteorit (oko 18 m) koji je 2013. eksplodirao iznad južnog Urala i oslobodio energiju reda veličine otprilike 30 puta veću od atomske bombe bačene na Hirošimu.
Ako bi veći svemirski kamen ikada ozbiljno zapretio Zemlji, moglo bi biti neophodno razmotriti i ekstremnije mere preusmeravanja. Direktan udar letelicom — koncept koji je demonstrirao DART (NASA) 2022. — nije uvek izvodljiv zbog nepoznanica o strukturi i sastavu asteroida.
U novom radu objavljenom u Nature Communications, međunarodni tim istraživača, uključujući naučnike iz CERN‑a i Univerziteta Oksford, ponovo je ispitivao scenarij detoniranja nuklearne bojeve glave radi preusmeravanja pristupajućeg asteroida.
Tim je iskoristio Super Proton Synchrotron (SPS) i HiRadMat postrojenje u CERN‑u da izloži uzorke metalno‑bogatih meteorita 27 kratkih, ali intenzivnih pulsa protonskog snopa. Zatim su uzorke premestili u ISIS Neutron and Muon Source u Rutherford Appleton laboratoriji (UK) kako bi analizirali promene unutrašnje strukture na mikroskopskom nivou.
Rezultati su iznenađujući: izloženi materijal je postao jači — zabeleženo je povećanje granice tečenja — i pokazao je samostabilizujuće prigušujuće ponašanje. Kako objašnjava Melanie Bochmann (suosnivačica OuSoCo), to znači da metalno‑bogati asteroidi mogu podneti veće impulse bez katastrofalne fragmentacije.
„Naši eksperimenti ukazuju da — bar za metalno‑bogate asteroide — može biti upotrebljen veći uređaj nego što se ranije smatralo bez katastrofalnog razbijanja asteroida“, rekla je Bochmann. „To ostavlja otvorenu hitnu opciju u situacijama sa vrlo velikim objektima ili veoma kratkim vremenom upozorenja.“
Važno ograničenje: ova saznanja se trenutno odnose na metalno‑bogate uzorke. Mnoge potencijalno opasne stene su stjenovite ili rasuti „rubble pile“ sastavi, koji će verovatno drugačije reagovati na eksplozivnu silu. Autori najavljuju sledeće eksperimente s kompleksnijim i stjenovitijim materijalima, među kojima su i pallasiti — meteoriti sa metalnom matricom i velikim kristalima olivina.
Praktična primena ovih rezultata mogla bi biti presudna u scenarijima kratkog vremena upozorenja ili za veoma velike objekte kada nenuklearne tehnike možda nisu dovoljne. Ipak, naučnici naglašavaju potrebu za daljim ispitivanjima i modelovanjem različitih tipova asteroida.
Za dodatne podatke, istraživači će pažljivo proučiti i asteroid Apofis, prečnika procenjenog na 300–460 m, koji će u aprilu 2029. proći relativno blizu Zemlje — na udaljenosti od oko 20.000 milja (~32.000 km). Ta prilika omogućiće direktna posmatranja koja će poboljšati modele planetarne odbrane.
Osim neposrednih implikacija za planetarnu odbranu, ovakvi eksperimenti mogu dati i važne podatke o formiranju planeta: pallasiti i slični uzorci verovatno potiču sa granice jezgra i omotača ranih planetesimala, pa proučavanje njihovih svojstava rasvetljava procese ranog planetarnog razvoja.
Pomozite nam da budemo bolji.
