Afrički migranti u Zalivu nastavljaju da rade uprkos raketnim napadima

Kada su se nad Dubaijem začuli prasci dok su protivvazdušne odbrane presretale iranske rakete, Marion Kuria se ukočila dok je kroz zgradu prošao tremor. Ipak, poput mnogih Afričana u Zalivu, ubrzo se vratila na posao — prisiljena potrebom za primanjima i bez mnogo alternativa.

Tridesetšestogodišnja Kenijka, koja već sedam godina radi u maloprodaji, rekla je za AFP da je „šok osećala u kičmi“ i da je „anksioznost bila izuzetno visoka“. Eksplozije su potresle gradove uključujući Kuvajt, Manamu, Dubai i Abu Dabi; prema izveštajima, najmanje 13 ljudi je poginulo, među kojima sedam civila.

Radna snaga iz Afrike u Zalivu

Godinama su naftom bogati zalivski emirati privlačili radnike iz Afrike plaćama koje značajno nadmašuju mogućnosti zapošljavanja kod kuće. Mnogi rade u hotelima, restoranima, sektoru bezbednosti, kao čistači ili kao domaće pomoćnice u privatnim domaćinstvima.

Prema popisu iz 2022. godine, oko 715.000 ljudi iz podsaharske Afrike živi u Saudijskoj Arabiji. Studija Gulf Research Center iz 2024. navodi da je tačan obim migracije u Zaliv teško proceniti, ali da su afričke zajednice sve vidljivije u UAE, Katru, Kuvajtu i Bahreinu. Kenijsko ministarstvo spoljnih poslova navodi da više od 500.000 Kenijaca živi i radi u regionu, mnogi od njih šaljući kućama životno važne doznake.

Ravnoteža između bezbednosti i egzistencije

Mnogi radnici su preračunali riskove u odnosu na razlog zbog kojeg su došli. Arnold Keumoe Tchimmoe, 34‑godišnji Kamerunac koji već 11 godina radi u Dubaiju kao nadzornik restorana, opisao je prvi prasak koji ga je zatekao na ulazu u posao i krhotine koje su padale sa neba. Ipak, rekao je da veruje da su supruga, četvorogodišnji sin i majka bolje tamo nego u Kamerunu: „Ovde mi je sigurnije“, rekao je i odbacio povratak kući.

Ganski radnik Samuel Kwesi Appiah, koji je stigao u Dubai pre tri godine, kaže da bi nagli odlazak ugrozio prihode njegove porodice i da će napustiti posao samo ako „situacija postane veoma opasna“. U Kataru je jedna zaposlenica u ugostiteljstvu, koja je želela da ostane anonimna, opisala kako rodbina kod kuće strahuje da od njih ne kriju pravu situaciju.

Za razliku od evropskih zemalja koje su organizovale evakuacione letove, mnoge afričke vlade su uglavnom pozvale svoje građane na oprez i ostavljanje odluke pojedincima. Kenijsko ministarstvo je saopštilo da većina njegovih državljana za sada nastavlja svakodnevne aktivnosti zavisno od lokalnih okolnosti.

Sistemski problemi

Dugogodišnje kritike upravljanja radnom snagom u regionu ponovo su došle do izražaja: sistem sponzorstva (kafala) i praksa zadržavanja pasoša kod poslodavaca ograničavaju mogućnosti radnika da slobodno promene posao ili napuste zemlju. Grupe za ljudska prava navode da takva ograničenja dodatno pojačavaju ranjivost migranata u kriznim situacijama.

Mnogi su oprezni da javno govore o uslovima, plašeći se kazni za navodno širenje glasina. Ipak, nekoliko ispovesti jasno pokazuje da za mnoge radnike egzistencijalne potrebe — plata, posao i doznake — i dalje prevladavaju nad neposrednim strahom od sukoba.

Zaključak: Dok se region suočava sa novim talasom napada, priče radnika poput Kurie, Arnolda i Appiaha osvetljavaju tešku odluku između lične bezbednosti i ekonomske opstojnosti. Broj žrtava i dalje raste u izveštajima, a situacija naglašava slabosti sistema koji povezuje radnike iz Afrike sa poslodavcima u Zalivu.