Kriza u Hormuzu i rastuće tenzije oko libijske naftne infrastrukture ukazuju na dvostruku pretnju za evropsko snabdevanje energentima. Libija ima kapacitet da brzo snabdeva evropske rafinerije, ali politička fragmentacija i kontrola ključnih terminala od strane Haftarovih snaga čine dovod nepredvidivim. Sporazum Arkenu je omogućio kontinuitet isporuka, ali je, prema UN izveštaju, istovremeno iznosio prihode iz državne kase. Raskid tog sporazuma i nedavni napadi i sabotaže u Sredozemlju povećavaju rizik od novih prekida.
Libija Kao Novo Energetsko Usko Grlo Za Evropu — Haftar, Arkenu I Sabotaže Prete Snabdevanju
Silos at the Zueitina oil terminal on Libya's northeastern coast [File: Abdullah Doma/AFP]
Kriza oko Tjesnaca Hormuz i rast tenzija u Libiji pokazuju kako dve različite pretnje mogu dovesti do istog ishoda: ozbiljnog poremećaja u snabdevanju Evrope energentima. Dok je Hormuz, najuži deo morske rute, već izazvao skok cena nafte, Libija — geografski blizu Evrope i sposobna da brzo snabdeva rafinerije — postaje političko i bezbednosno usko grlo.
Zašto je Libija važna za Evropu
Na najužem delu Tjesnac Hormuz ima oko 39 km širine i kroz njega je u mirnodopsko vreme prolazilo oko 20 miliona barela nafte dnevno (približno 25% svetske pomorske trgovine naftom). Nakon zatezanja odnosa sa Iranom, cene Brent nafte skočile su na skoro 120 USD po barelu, a alternativni pravci koji zaobilaze Hormuz mogu da prebace samo oko 5–6 miliona barela dnevno. U tome kontekstu, libijska nafta — laka i "slatka" — predstavlja atraktivnu kratkoročnu zamenu jer terminali na severoistočnoj obali Libije do italijanskih rafinerija dopremaju teret za oko 48 sati bez vojnih eskorta.
Politička podela i kontrola resursa
Libija već dugo nema jedinstvenu funkcionisanu vlast. Na zapadu sedi međunarodno priznata Vlada nacionalnog jedinstva (GNU) pod Abdul Hamidom Dbeibahom u Tripoliju, dok na istoku vojni zapovednik Khalifa Haftar i njegova Libijska nacionalna armija (LNA) kontrolišu teritorije gde se nalaze ključna naftna polja i izvozni terminali. Tripoli može potpisivati ugovore, ali Haftar često odlučuje da li će ta nafta zaista otići iz zemlje.
Kako se to prevodi u prekide
Kada politički sporovi ostanu nerešeni, Haftarove snage i savezničke lokalne grupe su već više puta blokirale pumpanje i izvoz, zatvarale luke ili organizovale proteste kod priključaka i kapija naftovoda. Obično se tokovi obnavljaju samo nakon pregovora i često uz komercijalne ili lične aranžmane.
Arkenu: privatizacija prihoda i curenje državnih sredstava
Tokom energetske krize 2022. postignut je sporazum u Abu Dabiju između pojedinaca iz oba tabora — Ibrahim Dbeibah (GNU) i Saddam Haftar (zamenik komandanta LNA) — koji je doveo do osnivanja kompanije Arkenu, registrovane na istoku i povezne s Haftarovom porodicom. Kako je, prema procurelom izveštaju Povereništva Ujedinjenih nacija iz marta, utvrđeno, Arkenu je omogućila da se desetine miliona barela izvoze izvan državne kontrole, dok su milijarde prihoda preusmeravane na privatne račune u inostranstvu. Iako je nafta stigla do evropskih rafinerija, veliki deo novca nije završio u libijskim državnim kasi.
Tripoli je u četvrtak raskinuo sporazum s Arkenu, navodeći korupciju i prekid u transferu sredstava Centralnoj banci Libije. Međutim, prekid ovog „privremenog rešenja" podiže rizik od novih prekida u isporukama jer zamenski, verodostojan mehanizam još nije uspostavljen.
Bezbednosni incidenti i sabotaže u Sredozemlju
Pored političkih i finansijskih rizika, Libija je izložena i bezbednosnim udarima koji direktno ugrožavaju logistiku. Na primer, 3. marta ukrajinski takozvani morske dronovi su navodno lansirani sa libijske obale u blizini kompleksa Mellitah i pogodili tanker Arctic Metagaz, deo ruske "sankcionisane" flote; brod je oštećen i od tada pluta u libijskim vodama. Dve nedelje kasnije, 17. marta, eksplozija u izvoznoj cevi polja Sharara izazvala je požar, a izveštaji navode da su na licu mesta pronađeni ostaci ruskih municija (M-62 bomba i fragmenti 130 mm raketa), pa se sumnja na sabotažu.
U praksi to znači da, iako Sredozemlje nije uski tjesnac kao Hormuz, tankeri i infrastruktura u njegovoj zoni već bivaju gađani ili ostavljeni da plove oštećeni — što stvara novu dimenziju rizika za evropsko snabdevanje.
Posledice za Evropu i mogući odgovori
Evropa se suočava s dvostrukim rizikom: geopolitička kriza u Zalivu ograničava globalne opcije, dok politička fragmentacija i bezbednosni incidenti u Libiji smanjuju pouzdanost regionalne zamene. Već postoje diplomatski napori — SAD posreduju u novim razgovorima između Tripolija i Haftarovog okruženja (u pregovorima učestvuje i savetnik Massad Boulos) — ali su ciljevi uglavnom ekonomske i budžetske prirode, uz namerno odlaganje pitanja izbora i šire političke legitimnosti.
Zaključak: Ako se ne postigne održiv, transparentan i legitimni aranžman za upravljanje libijskim naftnim prihodima i ako se ne obezbedi zaštita kritične infrastrukture, Evropa bi mogla da ostane bez pouzdanih kratkoročnih alternativa za zamenu isporuka iz Zaliva. Hitna diplomatska koordinacija, povećana pomorska i infrastrukturna bezbednost, i mehanizmi finansijske transparentnosti su ključni da se rizik smanji.
Preporučeno: Evropski akteri treba da traže trajna rešenja koja kombinuju političku inkluziju, finansijsku transparentnost i međunarodnu zaštitu naftne infrastrukture — kako se prekidi i krađa prihoda ne bi ponavljali.
Pomozite nam da budemo bolji.
