Okeani postaju vizuelno tamniji jer promene u optičkim svojstvima vode smanjuju prodor svetlosti. Fotička zona, u kojoj živi oko 90% morskih vrsta i gde fitoplankton veže veliki deo atmosferskog CO2, već se smanjila u značajnim delovima okeana. Priobalno potamnjivanje najčešće je povezano sa isiranjem sedimenta i đubriva, dok u otvorenom moru uticaju doprinose klimatske promene. Rešenja uključuju bolje upravljanje zemljištem i globalnu akciju za smanjenje emisija.
Kako potamnjivanje okeana preti lancu ishrane i klimatskoj ravnoteži
The ocean is getting darker, but it still has the capacity to heal. | Credit: Illustration by Stephen P. Kelly / Getty Images
More, koje obično zamišljamo kao duboko plavo, postaje vizuelno tamnije — i to ima posledice daleko iznad estetske promene. Klimatske promene i ljudske aktivnosti menjaju optička svojstva mora, smanjujući prodor svetlosti kroz vodeni stub i ugrožavajući osnovne biološke procese.
Šta je okeansko potamnjivanje?
Prema studiji iz 2025. objavljenoj u Global Change Biology, okeansko potamnjivanje nastaje kada promene u optičkim svojstvima vode smanjuju dubinu do koje svetlost prodire dovoljno da pokrene biološke procese vođene sunčevom i mesečevom svetlošću. Ta zona prodora svetlosti naziva se fotička zona i u njoj, kako navodi World Economic Forum, obitava oko 90% morskih vrsta. U toj zoni fitoplankton koristi sunčevu svetlost da proizvede energiju i vezuje CO2, stvarajući približno polovinu kiseonika koji udišemo i apsorbujući značajne količine ugljen-dioksida.
Obim i uzroci
Fenomen nije ograničen na male, izolovane oblasti: Tim Smyth iz Plymouth Marine Laboratory i koautor studije za New Scientist ističe da je «otprilike jedna petina svetskih mora na neki način potamnila». Studija navodi da je dubina fotičke zone već opala za više od 10% u oko 9% globalnog okeana.
U priobalnim oblastima glavni uzroci su promene u korišćenju zemljišta: erozija i ispiranje sedimenta iz poljoprivrede, krčenje šuma i urbano zagađenje. Đubriva koja dospeju u reke i more mogu izazvati prekomeran rast fitoplanktona, što dodatno umanjuje prodiranje svetlosti. U otvorenom okeanu potamnjivanje je često povezano sa promenama u sastavu i obrascima cvetanja fitoplanktona pod uticajem globalnog zagrevanja, promena temperature, saliniteta i velikih obrazaca cirkulacije mora.
Posledice po ekosisteme i klimu
Kako se fotička zona smanjuje, mnoge vrste su primorane da se pomere bliže površini kako bi našle dovoljno svetlosti. To konsoliduje populacije u oštrije ograničenom prostoru, pojačava konkurenciju za hranu, povećava biološki stres i izlaže ih većem riziku od predatora i ribolova. Takve promene remete hranidbeni lanac od mikroorganizama do velikih predatora.
Osim toga, smanjena svetlost smanjuje fotosintetski kapacitet okeana, oslabljujući njegovu ulogu kao ponora ugljenika. Ako okean manje apsorbuje CO2 iz atmosfere, tempo klimatskih promena može se ubrzati.
„Čak i ako bi emisije danas pale na nulu, okean bi mogao zahtevati decenije, pa i vekove, da se oporavi,” upozorava Tim Smyth — ali dodaje da morski sistemi ipak imaju značajan potencijal za oporavak ako im se pruži prostor i zaštita.
Šta se može uraditi?
Za priobalne regione rešenja su relativno direktna: bolja regulacija zemljišta, mere za smanjenje erozije, odgovornije korišćenje đubriva i obnova priobalnih staništa (mangrova, močvara, priobalnih livada) mogu smanjiti unos sedimenata i hranljivih materija u more. U otvorenom moru rešenje je teže — zahteva globalnu akciju na smanjenju emisija i zaštiti okeanskih sistema, kao i dugoročno praćenje i istraživanje.
Zaključak: Okeansko potamnjivanje je globalni problem koji povezuje lokalne prakse upravljanja zemljištem sa velikim pitanjima biodiverziteta i klimatske stabilnosti. Brze i koordinisane mere na kopnu i moru mogu ublažiti najgore posledice i omogućiti prirodnom oporavku morskih sistema.
Pomozite nam da budemo bolji.
