Padobrani su presudni za siguran povratak kapsule Orion tokom misije Artemis II: toplotni štit smanjuje brzinu do oko 560 km/h, a potom četiri tipa padobrana (ukupno 11 jedinica) dovode brzinu do oko 27 km/h za meko sletanje u Tihi okean. Sekvenca otpuštanja počinje na oko 7.300 m, a sistem koristi ugrađenu redundanciju i opciju ručne kontrole kako bi se obezbedilo bezbedno vraćanje posade.
Padobrani Donose Posadu Kući: Kako Artemis II Usporava Orion Pre Sletanja
Jared Daum, an aerospace engineer at Johnson Space Center, is parachute system manager for Artemis II (RONALDO SCHEMIDT)(RONALDO SCHEMIDT/AFP/AFP)
Kada se svemirski brod Orion vraća kroz Zemljinu atmosferu, trenje i toplina drastično smanjuju početne brzine koje mogu dostići i do 40.000 km/h (oko 25.000 milja na sat). Međutim, da bi posada bezbedno sletela u Tihi okean potrebni su precizno projektovani padobrani koji će vozilo usporiti do približno 27 km/h (17 mph) pri kontaktu sa vodom.
Misija Artemis II planira spuštanje u more uz južnu obalu Kalifornije u 17:07 po lokalnom vremenu (00:07 GMT) nakon najkritičnijeg dela leta — ponovnog ulaska. Jared Daum, menadžer sistema padobrana za Artemis II, objasnio je za AFP kako funkcioniše sistem padobrana; u nastavku prenosimo sažeto i jasno objašnjenje.
P: Koja je uloga padobrana tokom ponovnog ulaska?
O: Toplotni štit smanjuje brzinu do otprilike 560 km/h (350 mph), ali zbog mase kapsule štit ne može dalje da zaustavi vozilo do brzine pogodnije za sletanje. Zbog toga, na oko 7.300 metara (24.000 stopa) započinje sekvenca raspoređivanja padobrana koja dovodi kapsulu do bezbedne brzine za kontakt sa vodom. Po mom mišljenju, sistem padobrana je jedan od najvažnijih sistema na svemirskom brodu.
P: Kako je sistem konstruisan i kako radi?
O: Radi se o nizu padobrana podeljenih u četiri tipa, ukupno 11 padobrana raspoređenih tako da obezbede stabilizaciju i postepen pad brzine. Proces počinje padobranom koji podiže prednji poklopac i otkriva preostali hardver. Zatim se izbacuju drogue padobrani (mortar-deployed) koji stabilizuju i ubrzano smanjuju brzinu sa otprilike 560 km/h na oko 240 km/h (150 mph).
Nakon toga slede pilot padobrani čija je zadaća da povuku tri glavna padobrana. Svaki glavni padobran je impresivne površine i mase — dizajniran da stvori veliki otpor i sigurno uspori kapsulu do brzine za sletanje. Veći padobrani su izrađeni od laganih, ali čvrstih materijala (najlon sličan onom za šatore ili vetrovke) kako bi imali optimalan odnos snage i mase.
Kada kapsula dotakne vodu, riseri se preseku i padobrani se trenutnu isprazne i ostaju na površini okeana. Raspoređivanje padobrana vodi letni softver, ali posada ima i mogućnost ručne komande u slučaju da softver pokaže nisku sigurnost ili se dogodi problem.
P: Postoji li plan B?
O: Redundancija je ključna. U svemirskom letu nema ponovnog pokušaja — sistem mora raditi iz prve. Zato je redundancija ugrađena u svaki tip padobrana: moguće je izgubiti po jednu jedinicu iz svake klase (poklopac, drogue, pilot i glavni padobran) i još uvek obezbediti bezbedno sletanje posade. Bez padobrana ne postoji bezbedan način povratka za ljudsku posadu — Orion je dizajniran da se oslanja na takav sistem, kao i sva dosadašnja posredna i buduća ljudska svemirska vozila.
Napomena: Svi brojevi i opisi zasnovani su na izjavama tima za Artemis II i služe da ilustruju ključnu ulogu padobrana u vraćanju posade na Zemlju.
Pomozite nam da budemo bolji.
