Dirljiv oproštaj iz svemira: mejl Davida M. Browna dan pre tragedije Columbia (STS-107)

1. februara 2003. godine svet je bio svedok tragičnog kraja misije Space Shuttle Columbia (STS-107). Posada — komandant Rick D. Husband, pilot William C. “Willie” McCool i specijalisti misije David M. Brown, Kalpana Chawla, Michael P. Anderson, Laurel B. Clark i Ilan Ramon — izgubila je život kada je letelica pri ponovnom ulasku pretrpela katastrofalna oštećenja.

Tokom poletanja komad izolacione pene oštetio je toplotni štit letelice, a posledice tog oštećenja postale su fatalne tokom reentrija — oko 16 minuta pre planiranog sletanja. Iako je tragedija ostavila neizbrisiv trag, važno je istaći da su naučni rezultati misije u velikoj meri spašeni i analizirani.

U trenutku kada je javnost ponovo pokazala interesovanje za svemirska istraživanja (npr. nakon misije Artemis II), sećanja na posvećenost i hrabrost astronauta postaju naročito bolna i značajna. Astronauti poput posade Columbia simboli su naučne radoznalosti, discipline i ljudske radoznalosti prema Zemlji i svemiru.

Crew of the STS-107. Photo credit: NASA

Dan pre očekivanog povratka, David M. Brown poslao je porodici emotivan mejl koji jasno oslikava njegovu perspektivu i divljenje prema planeti koju je posmatrao iz svemira. Mejl je kasnije podelio korisnik Reddita koji je tvrdio da je u rodbinskoj vezi s Brownom.

"Prijatelji,
Teško je poverovati, ali imam skoro 16 dana u svemiru i sutra slećemo.
Mogu vam reći nekoliko stvari:
Plutanje je sjajno — posle dve nedelje zaista postaje prirodno. Krećem se mnogo sporije jer nema žurbe. Ako ideš prebrzo, zaustavljanje može biti prilično nezgrapno. U početku smo se još predavali stvari, ali sada ih samo gurnemo.
Gubimo stvari stalno. Na Zemlji sam sklon tome, ali ovde je mnogo gore jer stvari mogu da stoje i na zidovima i na plafonu. Teško je zapamtiti da moraš da tražiš svuda, a ne samo dole.
Pogledi na Zemlju su zaista prelepi. Ako ste ikada gledali svemirski IMAX film, izgleda upravo tako. Ono što me posebno zadivljuje je da mogu svojim očima da vidim velike geografske celine. Danas sam video celu severnu Libiju, Sinaj, čitavu državu Izrael i Crveno more. Voleo bih da sam imao više vremena samo da sedim i gledam kroz prozor s mapom, ali naš naučni program nas je većinu vremena držao zauzetim u laboratoriji.
Nauka je bila sjajna i mnogo smo postigli. Mogu više o tome, ali to bi trajalo satima.
Moji kolege su mi kao porodica — biće mi teško da ih napustim posle toliko bliskosti tokom 2 i po godine.
Moj najdirljiviji trenutak bio je kad sam pročitao pismo koje je Ilan doneo od preživelog Holokausta, o njegovoj sedmogodišnjoj ćerki koja nije preživela. Bio sam zapanjen da tako prelepa planeta može biti i dom toliko loših stvari. To me tera da uživam u svakom delu Zemlje koliko god je divna.
Još jednu primedbu ću izneti — da sam rođen u svemiru, znam da bih želeo da posetim prelepu Zemlju više nego što sam ikada žudeo za svemirom. To je divna planeta.
Dave"

Iako su ti životi prekinuti prerano, rad posade nije bio uzaludan: NASA je uspela da sačuva velike količine podataka iz misije. Među spašenim materijalima našao se i video-zapis koji je pokazao neobjašnjiv crvenkasti sjaj oko 150 kilometara iznad okeana u blizini Madagaskara — pojava koju su istraživači opisali kao neuobičajenu i potencijalno nova atmosfera-jonosferska pojava (izveštava New Scientist).

Tragedije poput Columbia i Challenger podsećaju nas na rizike svemirskih misija, ali i na upornost naučne zajednice: greške i nezgode postaju lekcije koje unapređuju tehnologiju, bezbednost i naše razumevanje sveta. U duhu tog napretka, reči Isaaca Newtona ostaju prigodne: "Ako sam dalje video, to je stajanjem na ramenima divova."

Sećanje: Čuvajmo uspomenu na članove posade Colubia — njihove poruke i doprinos nauci nastavljaju da inspirišu sledeće generacije istraživača.