Fosili pronađeni 1951. u unutrašnjosti Aljaske, prvobitno pripisani vunastim mamutima, prema novim analizama pripadaju kitovima i pronađeni su oko 250 milja od obale. Radio‑karbonsko datiranje pokazuje starost od ~2.000–3.000 godina, a izotopi azota‑15 i ugljenika‑13 ukazuju na morsku ishranu. Mitohondrijski DNK povezuje uzorke sa Northern Pacific Right Whale i Common Minke Whale. Istraživači razmatraju prirodni transport, ljudski prenos i moguću muzejski grešku, ali nijedno objašnjenje nije definitivno potvrđeno.
Kosti Smatrane Mamutom U Aljasci Ispostavile Su Se Kao Kosti Kitova: Misterija 250 Milja Unutar Kontinenta
Photo Credit: iStock
Ono što je decenijama smatrano zapanjujućim otkrićem vunastog mamuta u unutrašnjosti Aljaske — kostima pronađenim 1951. godine — zapravo je daleko čudnije: radi se o kostima kitova, otkrivenim skoro 250 milja (oko 402 km) od najbliže obale.
Kako je došlo do greške?
Velike fosilizovane pršljenove pronašao je arheolog Otto Geist tokom istraživanja Beringije. Pošto su ostaci megafaune iz kasnog pleistocena učestvovali u tom regionu, kosti su prvobitno pripisane vunastom mamutu i ta je interpretacija opstala više decenija.
Nova analiza menja priču
Sve se promenilo kada su naučnici sa University of Alaska Fairbanks sproveli radio‑karbonsko datiranje i hemijske analize. Datiranje je pokazalo starost od oko 2.000–3.000 godina, što je mnogo mlađe od poznatog izumiranja mamuta pre oko 13.000 godina (sa eventualnim ostacima koji su opstali do pre ~4.000 godina).
Hemijska analiza izotopa otkrila je neuobičajeno visoke nivoe izotopa azota‑15 i ugljenika‑13 — potpis koji je karakterističniji za morske organizme nego za biljojedne kopnene sisare. Dodatna analiza mitohondrijskog DNK dovela je do podudaranja sa vrstama kitova, najverovatnije Northern Pacific Right Whale i Common Minke Whale. Studija je objavljena u Journal of Quaternary Science.
Moguća objašnjenja i otvorena pitanja
Naučni tim razmotrio je nekoliko scenarija, ali nijedan nije potpuno zadovoljavajući:
- Prirodni transport: stari zalivi ili rečni putevi mogli su omogućiti kitovima da stignu dublje u kopno u geološkoj prošlosti, ali to je malo verovatno zbog veličine životinja i neadekvatnog staništa u unutrašnjosti Aljaske.
- Ljudski prenos: meso ili kosti mogli su biti preneti sa obale od strane ljudi — primeri prenošenja morskih ostataka poznati su iz drugih regiona.
- Muzejska greška: Otto Geist je skupljao uzorke širom Aljaske i mnoge je predao muzejima početkom 1950‑ih; moguće je da su etikete, poreklo ili lokacije mešane tokom evidentiranja.
Autori studije zaključuju da ovo možda nikada neće biti potpuno razjašnjeno, ali su ovi uzorci uspešno isključeni kao kandidati za poslednje mamute.
Zašto je ovo važno?
Otkriće menja interpretaciju jednog dugogodišnjeg nalaza i osvetljava koliko je važno kombinovati moderne metode datiranja, hemijske analize i DNK‑istraživanja. Istovremeno, primer ukazuje na rizik od pogrešnih atribucija u arhivskim i muzejskim zbirkama i podseća na složenost rekonstrukcije prošlosti ljudskih i životinjskih kretanja.
Izvori: University of Alaska Fairbanks, Science Alert, Journal of Quaternary Science.
Pomozite nam da budemo bolji.
