Nuklearni reaktori ugrađeni u aktuelnih 11 američkih nosača aviona onemogućavaju njihovu pretvorbu u muzeje zbog rizika od zračenja, preostalog radiološkog otpada i potrebe za opsežnom demontažom. Proces zahteva uklanjanje reaktorskih komora, složan transport i skladištenje na specijalizovanim lokacijama (Hanford, Idaho, Puget Sound). USS Enterprise (CVN-65), prvi nuklearni nosač, defuelovan je, ali njegovo rastavljanje je odloženo zbog problema sa tenderom i trenutno čeka ponovno nadmetanje.
Zašto nuklearni američki nosači aviona ne mogu postati muzeji — radioaktivnost, demontaža i skupi problemi
Visitor entrance to the historic USS Midway Museum in San Diego, California. - veritographer/Shutterstock
Po celom svetu i u SAD postoje primeri ratnih brodova pretvorenih u muzeje, ali nuklearni nosači aviona ostaju izuzetak. Pet konvencionalno pokretanih nosača — USS Midway, USS Intrepid, USS Hornet, USS Lexington i USS Yorktown — danas su otvoreni za posetioce; međutim, svi aktuelni nosači u američkoj floti pokreću nuklearni reaktori, što praktično onemogućava njihovu transformaciju u otvorene muzejske eksponate.
Zašto nuklearni nosači nisu pogodni za muzeje
Nuklearni reaktori su ugrađeni duboko u trup broda, u oklopljene reaktorske komore koje štite posadu od zračenja. Čak i nakon izvađenja goriva, u komorama i okolnim strukturama ostaje radiološki otpad i zračenje koje mora biti kontrolisano. Zbog toga takvi brodovi ne mogu jednostavno ostati na obali kao javni eksponati niti se koristiti za vežbe potapanja (SINKEX).
Tehnički i logistički izazovi
Moderni nuklearni nosači su projektovani oko svojih reaktora: da bi se došlo do reaktorskih komora potrebno je ukloniti velike delove konstrukcije. Proces inaktivacije i demontaže zahteva sečenje i uklanjanje velikih blokova oplate i unutrašnjih konstrukcija — po rečima tadašnjeg kontraadmirala Thomasa Moorea, inaktivacija „zahteva uklanjanje velikih delova strukture broda da bi se olakšalo skidanje i odlaganje reaktorskih komora“. Ono što ostane često više liči na razbacane delove nego na funkcionalan brod, pa bi ponovna obnova u svrhu muzeja bila izuzetno skupa i nepraktična.
The USS Enterprise at the Naval Air Station in Norfolk, Virginia, in 1990. - National Archives at College Park/Wikimedia Commons
Odlaganje i skladištenje radioaktivnog materijala
Postupak obuhvata pažljivo defuelovanje (uklanjanje nuklearnog goriva), vađenje reaktorskih komora, njihovo zaptivanje i transport do posebno odobrenih lokacija. Pri transportu se poštuju strogi propisi Ministarstva saobraćaja SAD, a ostatni materijal završava u nekoliko glavnih lokacija: neki materijal se obrađuje i skladišti u objektima Državnog odeljenja za energiju, deo otpada se vodi u specijalna postrojenja u Hanfordu (Washington), nuklearno gorivo se šalje u Naval Reactors Facility u Idahu, dok se određeni ostaci skladište u Puget Sound Naval Shipyard u Bremertonu (Washington).
Primer: USS Enterprise (CVN-65)
Prvi nuklearni nosač, USS Enterprise (CVN-65), imao je osam reaktora i služio je više od 50 godina pre nego što je 2012. izvađen iz aktivne službe. Iako je gorivo uklonjeno pre više godina, Enterprise i dalje čeka demontažu. Ugovor za rastavljanje dodeljen je 2025. godine, ali je tehnički problem na sistemu za podnošenje ponuda doveo do žalbe i sudskog naloga koji je u februaru 2026. naložio ponovno otvaranje licitacije. Zbog toga sudbina Enterprisea još nije definitivno rešena.
Zaključak
Glavni razlozi zbog kojih nuklearni nosači aviona ne postaju muzeji su kombinacija bezbednosnih, ekoloških i finansijskih prepreka: postojanje radioaktivnog otpada, potreba za temeljnom i skupom demontažom te stroga regulativa za transport i skladištenje. Zato posetioci muzejskih nosača danas gledaju pretežno konvencionalne brodove, dok su nuklearni nosači uglavnom namenjeni zbrinjavanju i rastavljanju pod kontrolom nadležnih institucija.
Pomozite nam da budemo bolji.
