Vojska SAD Ulaže U Prenosive Nuklearne Mikroreaktore — Cilj: Operativna Baza Do 30.09.2028.

Američka vojska usmerava značajna sredstva ka razvoju transportabilnih nuklearnih mikroreaktora — kompaktnih nuklearnih jedinica koje je moguće prevoziti drumom, morem ili vazduhom. Projekat, poznat kao program Janus, nagoveštava da bi mikroreaktori mogli uskoro preći iz pilot-faza u praktičnu upotrebu na vojnim instalacijama.

Šta su mikroreaktori?

Mikroreaktori su manji od malih modularnih reaktora (SMR): dok SMR obično daju do ~300 MW električne snage po jedinici, mikroreaktori su projektovani za proizvodnju otprilike 1–20 MW toplotne snage. Ta toplota se može koristiti direktno za grejanje ili se pretvoriti u električnu energiju. Zbog fabrčke proizvodnje i brže montaže na lokaciji, mikroreaktori nude prednosti u situacijama kada je potrebna pouzdana, niskougljenična energija na udaljenim ili kritičnim lokacijama.

Program Janus — učesnici i ciljevi

Prema izveštajima, vojska je odabrala pet kompanija i po jednu vojnu bazu za svaku u okviru programa Janus, uz mogućnost saveznog finansiranja do 2,2 mlrd USD:

• Antares Nuclear — Fort Bragg (Severna Karolina)
• BWX Technologies — Fort Campbell (Kentaki)
• General Atomics — Fort Hood (Teksas)
• Radiant Industries — Fort Benning (Džordžija)
• Westinghouse Government Services — Fort Drum (Njujork)

Cilj administrativne inicijative je da bar jedna baza primi struju iz mikroreaktora do 30. septembra 2028. godine, u skladu sa izvršnom naredbom 14299 kojom je vojska postavljena za vodeću agenciju u vojnim nuklearnim energetskim projektima.

Tehničke prednosti i moguće primene

Zbog male veličine i transportabilnosti, mikroreaktori su posebno interesantni za:

• vojne baze u udaljenim ili izolovanim područjima,
• udaljene zajednice bez stabilne mreže,
• hitne situacije i oporavak nakon katastrofa,
• specijalizovane industrijske primene i napajanje podatkovnih centara.

Izazovi, bezbednost i regulativa

Iako nuklearna energija značajno smanjuje emisije vazduha u poređenju sa ugljem i gasom, mikroreaktori otvaraju važne bezbednosne, sigurnosne i upravljačke izazove. Među njima su:

• upravljanje radioaktivnim otpadom i njegovo dugoročno skladištenje,
• bezbednosni rizici i zaštita od neovlašćenog pristupa ili sabotaže,
• visoki početni troškovi razvoja i potrebe za privatnim ulaganjima,

Regulatorne promene i ambijent podrške za inovativne dizajne reaktora mogu ubrzati primenu, ali će transparentnost i strogi standardi ostati ključni za društvenu prihvatljivost.

Privatni sektor i primeri iz industrije

Privatne kompanije takođe prave brze pomake. Teksaška firma Aalo objavila je da je njihov Kritični Test Reaktor (CTR) stigao do kritičnosti — tačke u kojoj reaktor održava kontrolisanu lančanu reakciju. Aalo razvija reaktore od 10 MW električne snage koji bi se mogli grupisati u 50 MW "Aalo Podove" za napajanje, između ostalog, AI podatkovnih centara. Ipak, većina razvojnih projekata i dalje očekuje znatna privatna ulaganja.

„Verujemo da će ovo biti koplje ne samo za mikroreaktore već i za sve napredne reaktore u Sjedinjenim Državama… Pojavilo se mnogo kompanija za mikroreaktore u poslednje vreme, ali treba ih premostiti preko te prepreke.“ — Jeff Waksman, zamenik pomoćnika sekretara vojske za instalacije, energiju i životnu sredinu

Da li će mikroreaktori preći iz pilot-projekata u širu primenu zavisiće od uspeha dizajna, rešenja za upravljanje otpadom, finansijske održivosti i regulatornog okvira, koliko i od vojnih potreba. Za Srbiju i region tema je relevantna u kontekstu globalnih trendova ka diversifikaciji izvora energije, sigurnosti snabdevanja i niskougljeničnim rešenjima.