Priča prati porodicu Prahlod Thakura i druge preživele nakon što je u junu prošle godine avion Air Indije udario u studentski paviljon BJ Medical College u Ahmedabadu. Od 260 poginulih, 19 je stradalo na zemlji, među njima Thakurova supruga Sarlaben i unuka Aadhya. Tekst opisuje trajne posledice na kampusu — ruševine, fizičke i psihičke posledice preživelih i težak zadatak upravljanja fakultetom u trenucima krize. Fakultet planira obeležavanje godišnjice molitvom, akcijom davanja krvi i sadnjom drveća.
„Više Ne Gledamo U Nebo“: Žrtve Pada Air India Aviona Koje Nisu Bile U Letelici
Prahlod Thakur's wife and two-year-old granddaughter were killed when an Air India plane crashed into a medical college in Ahmedabad last year [Zoya Mateen]
Upozorenje: Priča sadrži opisne detalje koji mogu biti uznemirujući.
Fotografije su prvo što Prahlod Thakur ugleda čim otvori oči. One vise na jarko zelenim, ljuštećim zidovima njegove male kuće u Ahmedabadu, među verskim ikonama, bakarnim posudama i izbledelim porodičnim fotografijama. U jednoj ramci je lice njegove žene Sarlaben; u drugoj se smeška njegova dvogodišnja unuka Aadhya u beloj haljini.
Obe su bile u studentskom paviljonu BJ Medical College, manje od 2 km od aerodroma u Ahmedabadu, kada je u junu prošle godine avion Air Indije udario u kompleks. Ukupno je poginulo 260 ljudi — 241 je bilo u avionu, dok je 19 stradalo na zemlji. Među njima su bile Sarlaben i Aadhya.
Thakur and his daughter hold up photographs of Sarlaben and Aadhya [Zoya Mateen]
Otvorena rana koja ne zaceljuje
Posle godinu dana, bol i praznina su i dalje vidljivi. Deo paviljona koji je pogođen stoji rascepljen, gornji spratovi su otvoreni prema nebu, betonske ploče vise u krhotinama, a dimom ucrnjena stepeništa vode u tamu. Koferi i odeća ostali su zatrpani prašinom, šutom i savijenom armaturom — znakovi mesta koje je privilegovalo svakodnevicu i odjednom postalo prizor katastrofe.
Zvaničnici su odobrili planove za rušenje oštećenog kompleksa i izgradnju novog paviljona, ali za sada ruševine stoje. Studenti prolaze pored njih na putu ka predavanjima dok avioni tutnje nad gradom — zvuk koji je nekad bio uobičajen sada nosi težinu gubitka.
"Kad god avion prođe, osećamo istu bol. Više ni ne gledamo u nebo," kaže Prahlod Thakur.
Traganje, spasavanje i dani koji slede
U trenutku pada, Thakur je radio u drugom delu kampusa. Bacivši sve, potrčao je kroz dim i kaosu. Seća se fragmenata — eksplozije, vrućine, boca-gasa razbacanih po kuhinji i njegovog očajničkog poziva: "Sarla, Sarla." Porodica je narednih šest dana tragala po bolnicama i privremenim prihvatilištima, dok nisu pronašli Sarlaben i Aadhyu u bolničkoj mrtvačnici.
(From left) Aditya with his friend Arjun and Arman at the crash site [Zoya Mateen]
U menzi su studenti doživeli druge trenutke panike. Arman Khan Pathan je tek seo da ruča kada je nastao prasak; deo zgrade se obrušio i sto je zaglavio njegove noge. Zarobljen, gušeći se dimom i prašinom, razbio je prozor golim šakom da bi pobegao. Njegov prijatelj Aditya Dayal kasnije je pomogao da ga izvuku i prenesu u ambulantu.
Mnogi preživeli i svedoci nose trajne posledice: fizičke opekotine, dugotrajne terapije i traume koje se iznova javljaju mirisom dima ili zvukom aviona. Brijesh, koji je bio na skuteru kada je avion pao, i dalje ide na fizikalnu terapiju i nosi kompresione zavoje čak i po velikoj vrućini Ahmedabada.
Zajednica i odgovornost fakulteta
Komšiluk je prvih sati postao zona spasavanja — stanovnici su donosili ćebad, vodu, pomagali vatrogascima i hitnim timovima da izvlače ranjene i pokrivaju tela. Slike i uspomene i dalje progone mnoge: "Gde god pogledam, ima vatre. Nečija glava, nečije ruke," priseća se jedan meštanin.
Arman says that for many days after the crash, he would wake up screaming [Zoya Mateen]
Veliki teret održavanja rada fakulteta pao je na dekanku Meenakshi Parikh, koja je morala da organizuje nastavu, ispite i podršku za studente dok je istovremeno nosila kolektivnu tugu. Iako su se ritmovi fakultetskog života polako vraćali, Parikh podseća da "kretanje napred nije isto što i prevazilaženje" — proces je bio postepen i bolan.
Kako se približava godišnjica pada (12. jun), fakultet je najavio molitveni skup, akciju dobrovoljnog davanja krvi i sadnju drveća u sećanje na preminule.
Sećanja koja traju
U svojoj kući, Thakur često gleda video snimljen dan pre nesreće: Aadhya pažljivo hrani svoju baku, a Sarlaben se smeši. Napolju avion ponovo prolazi nebom — Thakur ne podiže pogled.
Priča o Thakurovoj porodici i ostalim preživelima podseća na to kako se tragedija upliće u svakodnevni život zajednice: ruševine mogu ostati, ali jednako dugo ostaju i ljudi koji pokušavaju da pronađu način da nastave dalje, noseći uspomene onih koje su izgubili.
Pomozite nam da budemo bolji.
