Privremeni sporazum SAD i Irana otvara prostor za pregovore, ali većih površinskih promena nema: režim u Teheranu ostaje, SAD zadržavaju vojno prisustvo, a Izrael ostaje oprezan. Ključni rizik u Zalivu je obnova sunitsko-šijitskih tenzija, dok vlade pojačavaju mere protiv navodnih iranskih pristalica. Najveći izazov biće kako ograničiti iranski uticaj, a ne produbiti unutrašnje podele.
Posle primirja: Privremeni sporazum SAD–Iran i rizik od novih tenzija u Zalivu
Očekivani privremeni sporazum između SAD i Irana otvara prostor za dalja pregovaranja o okončanju rata, ali na površini će malo šta promeniti: režim u Teheranu ostaje, američko vojno prisustvo u regionu se neće povući, a Izrael ostaje na oprezu.
Zaliv ulazi u novu fazu. Pomeranja savezništava, ekonomske posledice i strateške preraspodele već su u toku, ali ispod vidljivih promena tinja druga, društvena posledica — obnova sunitsko-šijitskih tenzija koje bi mogle destabilizovati unutrašnju politiku državâ Zaliva.
Verski raskol unutar islama sam po sebi nije primarni uzrok većine sukoba u regionu, ali se često instrumentalizuje u službi državnih i političkih ciljeva. Od 1979. Iran je gradio mrežu moćnih proksi snaga u arapskom svetu koje su pretežno šijitske (uz značajan izuzetak Hamas). Istovremeno, vlade Zaliva su u inostranstvu vodile sopstvene akcije, ali su i kod kuće nastojale da smire nezadovoljstva među šijitskim zajednicama kako ih Teheran ne bi instrumentalizovao.
Rat pojačava unutrašnji pritisak. Od marta su vlasti u Bahreinu, Kuvajtu, Kataru i UAE pooštrile postupke protiv navodnih pristalica Irana: hapšenja, sudski procesi, deportacije i zabrane javnih okupljanja. Neki primeri jasno ilustruju trend: kuvajtski televizijski voditelj osuđen je na tri godine zatvora zbog javne podrške iranskim napadima; pakistanski šiiti deportovani su iz UAE; u Bahreinu su zabranjena javna žaljenja za iranskog vrhovnog vođu, a određene osobe su dobile doživotne kazne zbog optužbi za veze sa Iranskom revolucionarnom gardom.
U nekim snimcima policijskih racija prikazuju se privođenja muškaraca koji nose turbane — simbol koji se u regionu često povezuje sa šijitskim verskim autoritetima — uz prikaz oružja, gotovine i fotografija iranskih i hezbolahovskih lidera. Takva retorika i vizuelni narativi šalju jasnu poruku o tome ko se predstavlja kao „pretnja domovini“.
Opasnost od ponovnog buđenja isključive retorike. Zvaničnici obično ne predstavljaju političke protivnike kao verske rivale, ali građani nauče da čitaju između redova. Rizik je da diskurs koji prati mere bezbednosti ponovo oživi sektašku terminologiju koju su neke vlade decenijama pokušavale da uguše — terminologiju koja je već dovela do nasilja u Iraku, Libanu i Siriji. Primer je i objava jednog uticajnog profila iz UAE koji je bez posledica koristio pogrdan izraz za šiite dok je komentarisao napade na civilnu infrastrukturu.
Istovremeno, postoje i državne inicijative da se jasno razlikuju akcije Teherana od vere koju on priziva: televizijski komentatori i zvaničnici nastoje da naglase da su arapski šiiti državljani i sugrađani, kako su bili pre 1979. tako će to ostati i nakon eventualnog smirivanja sukoba.
Suština: Prioritet većine država Zaliva danas je ograničavanje iranskog uticaja bez podsticanja unutrašnjih podele. To je delikatan balans koji će ostati izazov i u slučaju postizanja trajnog sporazuma između SAD i Irana.
Šira pozadina: Tenzije između sunita i šijita dugo su iskorišćavane u regionalnom rivalstvu, naročito u odnosima Irana i Saudijske Arabije. Razumevanje istorije i mehanizama sektaške instrumentalizacije ključno je za ocenu rizika stabilnosti u Zalivu u narednim mesecima.
Pomozite nam da budemo bolji.
