Studija Univerziteta u Warwick otkriva da smeh ljudi i svih živih velikih majmuna nosi izohroni ritam koji može poticati još iz perioda pre ~15 miliona godina. Analiza 140 epizoda smeha iz 17 jedinki pokazala je regularne vremenske razmake kod orangutana, gorila, bonoba, čimpanzi i ljudi. Ljudski smeh je brži, ritmički raznovrsniji i osetljiv na kontekst (npr. koganje vs. igra), što istraživači tumače kao pokazatelj veće vokalne kontrole koja je mogla prethoditi razvoju govora.
Smeh Star 15 Miliona Godina: Izohroni Ritm Koji Povezuje Ljude i Velike Majmune
Study finds great apes share a laughter rhythm dating back 15 million years, offering clues to how human speech evolved. (CREDIT: Scene from “Koko: The Gorilla Who Talks.” 2016. BBC)
Smeh često deluje spontan, haotičan i teško uhvatljiv. Ipak, nova studija tima sa University of Warwick otkriva postojan vremenski obrazac — izohroni ritam — koji je prisutan kod ljudi i svih živih velikih majmuna i koji bi mogao poticati još iz perioda pre oko 15 miliona godina.
Šta su naučnici uradili
U radu objavljenom u časopisu Communications Biology (Nature Portfolio), istraživači su analizirali 140 epizoda smeha zabeleženih kod 17 jedinki: 4 orangutana, 2 gorile, 3 bonoba, 4 čimpanze i 4 ljudi. Većina snimaka poticala je iz ex situ uslova. Tim je označio početke svakog vokalnog izbačaja i izmerio intervale između uzastopnih zvukova kako bi proverio postojanje ritma i njegovu varijabilnost.
Bonobo smiling. (CREDIT: Elisa Demuru)
Glavni nalazi
Istraživači su otkrili zajednički puls: smeh je kod svih ispitanih vrsta bio izohroničan — razmaci između vokalnih ispada sledili su umeren, ponavljajući takt. Međutim, ritam se nije pojavljuje identično kod svih vrsta: ljudski smeh je tendenciozno brži i ritmički raznovrsniji.
„Govor ne ostavlja fosile, ali smo našli 15‑miliona‑godišnji trag u smehu,” rekla je dr Chiara De Gregorio (University of Warwick).
Još jedna ključna razlika je kontekstualna modulacija: ljudi su menjali tempo smeha u zavisnosti od situacije — smeh izazvan koganjem bio je brži nego smeh tokom igre — dok ne-ljudski veliki majmuni nisu pokazali istu vrstu kontekstualne promene u tempu.
Evolution of temporal patterns of laughter in hominids. (CREDIT: Communications Biology)
Zašto je to važno
Autori smatraju da veća varijabilnost tempa i kontekstualna kontrola kod ljudi ukazuju na veću vokalnu kontrolu, koja je mogla evoluirati postepeno tokom hominidne istorije. Laughter može predstavljati jedan od ponašajnih „sklopova” na kojima su se vremenom gradile fleksibilnije vokalne sposobnosti neophodne za govor.
Ograničenja studije
Studija napominje nekoliko ograničenja: ukupan broj jedinki po vrsti je mali (posebno za gorile i bonobe), većina snimaka je ex situ, i obuhvaćeni su relativno mladi primerci (6 meseci do 7 godina). Veći i raznovrsniji uzorci biće potrebni da se potvrde vrste‑specifične procene varijabilnosti ritma.
Zaključak
Iako istraživanje ne tvrdi da je smeh direktno prešao u govor, ono daje retki bihevioralni uvid u to kako se vokalna kontrola mogla postepeno razvijati. Izohroni ritam smeha ukazuje na duboko ukorenjen vremenski obrazac, a ljudska grana pokazuje pomak ka bržem, varijabilnijem i kontekstualno osetljivijem smehu — karakteristikama koje su kompatibilne sa većom vokalnom fleksibilnošću potrebnom za govor.
Rezultati su dostupni u Communications Biology. Originalna priča objavljena je na portalu The Brighter Side Of News.
Pomozite nam da budemo bolji.
