Studija objavljena u Communications Biology snimila je smeh 13 mladih primata i četiri deteta kako bi uporedila ritmove i varijacije smeha. Sve vrste pokazale su izokroni smeh pri škakljanju, ali su ljudi jedini koji značajno menjaju tempo u zavisnosti od konteksta. Šimpanze i bonobi smejali su se brže od gorila i orangutana, što ukazuje na moguću evoluciju vokalne fleksibilnosti.
Da Li Škakljanje Primata Izaziva Smeh Kao Kod Ljudi? Novo Istraživanje Otkriva Ritmove i Raznolikost
Illustration by Tag Hartman-Simkins / Futurism. Source: Shutterstock
Obožavamo primate jer nam deluju kao neobične, ali bliske refleksije ljudskih osobina — ponekad smešne, ponekad mudre. Novo istraživanje koje je snimalo smeh velikih primata postavlja jednostavno ali zanimljivo pitanje: šta nam njihov smeh govori o njima, a šta o ljudskoj sposobnosti za vokalnu komunikaciju?
Šta su istraživači uradili?
U radu objavljenom u časopisu Communications Biology, tim naučnika snimio je smeh 13 mladih primata u zatočeništvu (orangutani, gorile, bonobi i šimpanze) i četiri ljudske osobe — sva deca. Istraživanje je uključivalo i situacije škakljanja i igre, kako bi se uporedili ritmovi i promena tempa smeha u različitim kontekstima.
Glavni nalazi
Istraživači su utvrdili da sve ispitivane vrste, uključujući i ljude, proizvode izokroni smeh kada su škakljane — dakle, smeh sa redovnim intervalima između pojedinačnih glasova („ha ha ha“). Taj model postaje manje ujednačen tokom igre, verovatno zbog veće pokretljivosti i dinamičnijeg društvenog konteksta.
Međutim, ljudi su pokazali najveću raznovrsnost i sposobnost modulacije: jedini su koji su značajno menjali tempo u zavisnosti od konteksta (smejali su se brže prilikom škakljanja nego tokom igre). Šimpanze i bonobi smejali su se brže od gorila i orangutana, što autori tumače kao mogući evolutivni trend veće vokalne fleksibilnosti kod bliže srodnih vrsta ljudima.
„Mislim da možemo reći da smo mi gospodari smeha“, rekla je koautorka studije Chiara De Gregorio (University of Warwick) u intervjuu za The New York Times. „Smeh može da prenese mnogo više od poruke 'igram se i zabavljam se'."
Zašto je ovo važno?
Studija sugeriše da škakljanje otkriva relativno "neizmenjeni" ritam smeha, pa može biti korisno kao prozor u evolucione promene fonatorno-respiratornog sistema hominida — sistema koji je na kraju omogućio sofisticiraniju vokalnu kontrolu i govor.
Ograničenja i dalje potrebe
Autori otvoreno navode da je uzorak mali (13 mladih primata i samo četiri ljudska učesnika, sva deca), što smanjuje generalizabilnost zaključaka. Potrebna su veća, raznovrsnija istraživanja (različite starosne grupe, divlji primerci, veći uzorci) kako bi se potvrđeni obrasci i evolutivne implikacije preciznije ocenili.
Zaključak: Iako je preliminarno, istraživanje jasno pokazuje da smeh kod primata nosi ritmičke i kontekstualne informacije — a ljudska sposobnost da menja vrstu i tempo smeha mogla bi biti deo evolutivnog puta ka kompleksnijoj vokalnoj komunikaciji.
Za dalje čitanje: originalni rad u Communications Biology i izveštaj The New York Times-a.
Pomozite nam da budemo bolji.
